Пише: Елис Бекташ
Цетињске свјетовне власти одлучне су у намјери да подигну споменик Јосипу Брозу, којег историја лишена емоција памти као композитну појаву саздану од тоталитаристе и аутократе који је у Југославији угушио секуларизам и претворио је у теократску државу са собом као божанством и са законима који су били потчињени монолитној партијској вољи.
Духовне власти са Цетиња симултано проглашавају јунаком и подвижником ноторног квислинга Павла Ђуришића, који у колаборантски савез није ушао само са Тођовим империјалним јапанским трупама, по свој прилици искључиво зато што није дошао у непосредни додир с њима.
Хрватски државни сабор донио је закон по ком се имају уклонити сви споменици који вријеђају национална и морална осјећања држављана Републике Хрватске, при чему законодавац не налази за сходно да изријеком објасни минимални заједнички садржај и националних и моралних осјећања, нити објашњава начин за њихово премјеравање и утврђивање у својству чињенице, а поготово не даје тумачење због чега та осјећања једних држављана Хрватске имају примат над тим осјећањима других држављана те земље.
Док самозвани и почесто карикатурални антифашисти данашњице обилазе попришта партизанских битака, дотле се по јужнословенским државицама кочопере споменици и спомен-плоче не само у част обичних домаћих квислинга већ и оних за које је поуздано утврђено да су наређивали и чинили злочине над цивилним становништвом, попут Османа Растодера који данас има своју улицу и у црногорској Петњици и у Сарајеву.
За то вријеме траје општејугословенски медијски али и академски, те културолошки односно, да будем прецизнији, естрадни и фолклорни рат бројевима жртава па се тако данас на прсте једне руке могу пребројати масовни злочини у посљедњих стотињак и више година за које постоји консензус око броја жртава.
Све су то прилози за необориву тезу о цивилизацијској и хуманистичкој недозрелости јужнословенских политичких, националних и грађанских свијести. Идолатријски однос према политичким и војним вођама те злочинцима из прошлости, при чему је злочиначка компонента по правилу присутна у сваком објекту идеализације и обожавања, те ситношићарџијски, хохштаплерски и шибицарски однос према жртвама, говоре да је међу јужнословенским заједницама још увијек доминантна идеја државе као споја крви и тла, док идеја државе као концепта и као простора легалитета и јавног добра још увијек носи пелене и кењка болујући своје дјечје болести.
Заједнице које нису у стању да изграде свијест о томе ко заиста заслужује споменике и меморијализацију, уједно су заједнице осуђене на схизофрено и ентропично вртложење које их на крају изводи из повијести. Накарадна идолатрија и сакрализација онога што је по себи унижено злом није само освета ђутурума будућим нараштајима, она је и одбацивање људскости, при чему резултат тог одбацивања постаје видљив обично онда када је већ касно да људскост буде враћена.
Суноврат данашње Европе и бујање расизма, шовинизма и ксенофобије у њој плод је, између осталог, неспособности те исте Европе да на вријеме успостави принципијелно етичан однос према креатурама попут, рецимо, белгијског краља Леополда чије бисте и споменици још увијек красе белгијске градове. Или да барем на симболичком нивоу ускрати почасти 1. и 2. јужноафричкој дивизији које се у Сјеверној Африци јесу бориле против фашизма и нацизма, али су и даље биле трупе у служби владе која је у својој земљи одржавала легализовани расизам и која је структурално била фашистичка. Да преиспита етичку супстанцу Винстона Черчила који је непоколебљиво вјеровао да су демократија и цивилизација монополске привилегије бијелог човјека, те Шарла де Гола који још 1945. године шаље владине трупе у Индокину да тамо низом масовних злочина против цивилног становништва сузбију народни антиколонијални бунт, а по повратку на власт толерише злочине француског војног и безбједносног апарата над житељима Алжира и Индокине.
Али заједница има потребу за споменицима, узвикнуће неко. Тачно, али да би та потреба била усклађена са властитом људскошћу у коју заједница чврсто и слијепо вјерује, нужно је преиспитати не само историјске и етичке принципе меморијализације, већ и сваки појединачни случај. Не треба Балкан чекати да се Европа накани и начини први корак, може једном и Балкан бити предводник у нечем ваљаном, рецимо у успостављању принципијелног односа према јунацима прошлих времена и ускратити почаст онима који су своје заслуге укаљали злочином.
Знам, знам, таква чистка би по свој прилици оставила углавном празне постаменте али корист коју би друштво имало не би била исказана само у вриједности претопљене бронзе и мермера претвореног у грађевински материјал. Све док један дио друштва инсистира на историјској беатификацији Броза, дотле ће, по начелу тука на утук, други дијелови друштва беатификовати неке друге, етички једнако суспектне ликове. Наравно, овај позив на, како се то популарно каже, деконструкцију Броза нипошто не треба схватити као истовремени позив на идеализацију других историјских субјеката, како оних који су му претходили, тако и оних који су му били савременици и противници али и оних који су дошли након њега. Оздрављење је у деконструкцији а не у смјени Курте и Мурте у седлу.
У међувремену се споменици могу подизати онима који су одиста заслужни, можда и зато што нису имали прилику у простору искуства човјечности укаљати се и унизити. Рецимо, Сандокану, Дон Кихоту, Модести Блејз, Бафи, Алану Форду, Хогару Страшном…
Што се тиче меморијализације жртава, она не захтијева тако темељито преиспитивање и поспремање као када је ријеч о политичким и војним ликовима. Али захтијева успостављање конзистентног и поштеног односа према стварним жртвама, како би се сјећање на њих заштитило од загађивања и инфилтрације оних који статус жртве не заслужују, односно оних који су тај статус изгубили властитим дјеловањем. Не постоји сагласје око питања када започиње цивилизација, али један од пресудних момената у њеној генези несумњиво је тренутак у ком Атина прецизно пребројава своје жртве из Маратонске битке. Тих 196 погинулих атинско друштво не заокружује нити их увећава а поготово не допушта да се међу њих ушуња неко ко у том боју није учествовао.
Без људскости и етичке конзистентности у односу према прошлости заједница је осуђена на лутање по лавиринту препуном замки и отровних испарења, налик оном из серијала о Харију Потеру. То је лутање на крају увијек доводи до суочавања са демоном и монструмом, али заједница није млади чаробњак и из тог дуела тешко да може изађи као побједник. Умјесто тога, осуђена је на пропадање скупа са својим заблудама, да би на њено мјесто дошло нешто ново.
Да ли ће то ново бити боље? Наравно да неће, али ће бити другачије па самим тим и занимљивије. Ово садашње кењкање и шибицарско муљање са прошлошћу досадило је, што се каже, и Богу и народу. Камо среће да досади и онима који уживају моћ и власт, и свјетовну и духовну, у име народа и у име Бога.
