Пише: Елис Бекташ
Оно чудо босанског отпора о ком је у својим интервјуима и књижурцима говорио добри дедо Алија није једно големо чудо већ је то скуп већег броја мањих чуда међу којима је и оно што се збило у Зеници почетком првог ратног љета кад су се у чаршији појавили неки чудни субјекти у некаквим тегет униформама па их је патрола војне полиције легитимисала а они су показали исказнице на којима је писало КРМ ОС РБиХ, што ће рећи Команда ратне морнарице Оружаних снага Републике Босне и Херцеговине.
Онда су ти чудни субјекти тако плазали по Зеници намишљајући стратегију поморског ратовања и снатрећи о часу у ком ће посједати у сандолине и на педалине у Неуму па запловити сијекући таласе и сложно из свих грла пјевајући страначку химну Ја син сам твој, што ће бити довољно да се усади неземаљски страх у срце сваког недобронамјерног агресора који се одважи да са својом флотом уђе у акваториј слободарског Неума.
Ми смо официре те команде другог по важности вида оружаних снага знали сретати по чаршији па им говорити – немојте окаснити, има у шест ујутро трајект са Бојиног вира до Неума, а они су се тупаво и блескасто осмјехивали па их је нама било жао, но испаде на крају да смо ми били тупави и блескасти јер се та команда једно јутро у потпуној тајности дислоцирала али не у Неум већ у Загреб и још даље, а ми смо наставили плутати на платформи предсједништва на чијем је челу сједио добри дедо Алија, јебем ли му пловну платформу на којој је Мункиру и Некиру отплутао а да му прије тога нико није поставио питање – гдје си тренирао ту поквареност па си у тој вјештини постао виртуоз каквог нема надалеко и о којем ће многи будући нараштаји причати са стидом што су им очеви и дједови били толики имбецили па су допустили да им један махалски нерадник и хохштаплер прави морнаричку команду и шаље је у Зеницу.
А послао је ту команду не би ли на тај начин понизио пролетерски узаврели град и показао му да је сад дошао вакат гњидавог и метиљавог беглука који више воли да му хиљаде чељади леже под земљом него да му хиљаде рудара копају руду под земљом и хиљаде пролетера да стварају робну вриједност својим огрубјелим рукама из којих се мени не би гадило узети залогај хљеба као што би ми се гадило и орах у љусци и лијек који би ми живот могао спасити узети из оних метиљавих и његованих младомуслиманских ручица навиклих само на теспих и на потказивање прстом иза леђа.
Није ово што из мене извире никаква горчина нити разочарење, већ је то само љутња на себе сама што сам допустио да ме познаници и другари тада убиједе да прегоним и да то није никаква поквареност већ обична збуњеност и несналажење а ви мени данас кажите јесу ли овај јад и ова обезнађеност унаоколо могли настати као плод обичне домаће збуњености и несналажења или је то ипак жуђени резултат ком је једна темељна и непоколебљива поквареност тежила од самог почетка, када је доносила одлуке попут оне о формирању Команде ратне морнарице у луци Зеница која је лука таман толико колико су Млади муслимани и млади и муслимани, а ви сад можете наставити са тврдњама да ја прегоним али ја више немам двадесетак година па да се поколебам кад многи сиротињски гласови устану против мог једног гласа, већ ми је сад педесетак година и научио сам уживати у осјећању бола који ми се јави у курцу кад год чујем да сиротиње износе неко своје мишљење.
Али сам у себи сачувао барем толико хуманости да не поклекнем пред искушењем да сиротињама подвикнем – ето, мишљење сте изнијели а сад погледајте око себе да нађете потврду тог свог мишљења у стварности али ће вам лакше бити да нађете бродске дневнике са бојних бродова и носача авиона Ратне морнарице Оружаних снага РБиХ, а ја се питам што добри дедо Алија није формирао и Команду космичких снага јер, јебемлига, кад узмеш зајебавати сиротињу то не треба радити половично већ јој треба гурати курчину у мозак све до коријена, па да у свом том лудилу барем неко искуси ужитак.
