Пише: Војислав Дурмановић
Без правде, државе су само велика разбојништва.
Свети Августин
За генерације младих у Србији и Српској (јер преко Дрине се та неправда-планина из Скендерове поеме вазда чинила некако недодирљивија) рођене након 2000. директнодемократски студентски, заправо најмасовнији српски социјални покрет у протеклој четвртини двадесет првог века већ је формативно искуство после којег је повратак на старо незамислив. Неки од њих памте свргавање натовске деспотије у Црној Гори пре пет године, када је иста објавила рат основним уставним слободама и праву на самоодређење идентитета већинских грађана те земље, који су у литијама пронашли самосвојан, надстраначки израз гандијевске борбе за демократију, против изазване сектаријанске хистерије. И пленумско самоорганизовање студената самоникли је политички израз који надилази јаловост дотрајалих системских опција, јер где пред камерама иза захтева не стоји један лидер, почесто бонапартистичког имиџа, режимска машинерија није у стању да га поткупи или компромитује режирањем афера, што би водило у поновну резигнацију јер је све што је испробано пропало, у стилу пошалице – коначно имам за кога да гласам!
У покушају да исцрпи антиимперијални сентимент, Вучић се по избијању блокада упоредио са Асадом, мада у стварности његов режим више личи на египатску и јорданску клијентелистичку тиранију, које су осмишљене да бајонетима дисциплинују арапске масе, док Палестинцима манипулишу као покер чипом за кусурање са корпоративним надвладарима у Вашингтону, као и он са остацима остатака косметских Срба. Не руши се Мајданом прозападни стабилократа (Черчил би рекао да има неутралности на овој или оној страни), дочим се и геополитичка карта и енергија у бази побуне посве разликују од петооктобарских, када је преовладавало уверење да би Запад имао разумевања за српске националне интересе уколико би Београд до краја прихватио оквир америчке хегемоније након пада Берлинског зида, на шта је не баш великодушно узвраћено једностраним признањем Косова, ултиматумима бриселске бирократије и осталим вајмарским понижењима. Млади Срби са факултетских холова, аутопутева и мостова, за разлику од својих родитеља којима је подваљивана бајка како Европа нема алтернативу, одлично разумеју енглески и преко интернета имају непосредан увид у нимало обећавајући смер који западни свет следи од избијања рата у Украјини, као и пренос уживо истребљења Газе, што је докрајчило глобалну заблуду да је исти тај свет гарант барем базичних људских, ако већ не економских, националних и др. права. Међутим, и Захарова је својом изјавом доказала да је поуздана по питању обојених револуције таман колико и њене америчке колеге о људским правима источније од Беча. Стога и они који нападају и они који бране СНС-ов режим са позиција повратка на стање 2000-2012. мамузају мртво кљусе.
Због свега тога болно је површно бити само против Вучића, шовенског силеџије из деведесетих, како то чини опозиција која ритуално опонаша Отпор, али не и против Вучића, шалтерског извршитеља налога ММФ-а и касапина јавног сектора кога је Запад 2012. опрао од шешељевског варварства да би га произвео у легитимнијег надзорника неолибералне стихије и монополске страховладе наместо ислужене жуте гарнитуре. Исто тако је неуко и сумануто брбљати о угрожености владавине права од стране балканског јавашлука, а жмурити на то да је систематско бујање корупције и тајкунског дахилука неизбежан резултат, између осталог и из тзв. уређених и цивилизованих земаља ЕУ диктираним законима омогућеног, приватизацијског пустошења привреде и образовања, до заиста полуколонијалног положаја у којем се налази Србија, препуна ојађеног радног народа под застором напредњачког популизма.
Ко год би дошао наместо Вучићеве власти, предстојала би му мукотрпна рехабилитација друштва окованог неартикулисаним траумама, плански дезоријентисаног и фрагментираног уценама и насиљем чији су батинаши као изашли из шињела Драгог Јовановића и режимски терористи за воланом сами врх леденог брега, налик на обнову националног поверења и достојанства која траје у Црној Гори. За то свакако није кадро либералистичко (а не доследно либерално) крило дилетантске опозиције које бљује класистичку мржњу према суграђанима на биралиштима приказујући их као крезубу провинцијалну марву, док стварне протагонисте отимања републике оставља нетакнутим. Дотад, у одсуству алтернативне силе отпора мракобесју и ентропији који су замало сасвим прогутали српско друштво, слободна Србија, бар она која би водила не самосталну, већ самосталнију политику, и даље ће остати анатема.
Управо зато је од необичне важности иступ студената Филозофског факултета у Новом Саду на светосавској свечаности у Матици Српској, која одавно важи за бастион културне политике из напредњачке епрувете, засноване на плесњивом бирократизму, ждановљевски испразном, општеместашком једноумљу и готово језуитском, односно буловићевском фракционаштву и послушништву под велом претворне саборности, а заправо Прокрустове постеље, миш-маш бећарца у којем је најљући зачин прислуживање ненародном режиму. То показује да српска омладина данас захтева да неговање националне културе и традиције буде праћено развијањем модерније, разумније и озбиљније државе, те да руља глајхшалтованих професора нема тапију на духовно наслеђе српске нације. Зато све што се има рећи поводом лицемерне реакције доживотног председника ове установе Драгана Станића на избацивање студената, као да је реч о банци или суду, а не простору који постоји ради гласова образоване омладине, стаје у фамозни стих Вељка Петровића: Војводино стара, зар ти немаш стида?
А оно од чега креће видање и исцељење од раздора и свеопште отуђености јесте напуштање Платонових пећина идеолошких пројекција ове или оне стране и аутистичних медијских ехо комора. Сад кад се политички дискурс прелио на улице, изађите међу студенте и разговарајте с њима, питајте их за шта се боре и шта мисле о опозицији, о социјалним питањима, о суверености и како замишљају такозвани дан после и земљу који би градили и где би на миру остарили. То што би се чуло није ароганција повлаштене више средње класе, већ напротив, глас такорећи исподповршинске Србије, не из оне београдских кафеа, већ од Лознице преко Ивањице до Кладова и Врбаса, махом међу апстинентском половином житеља, који у својим надањима и залагањима и те како носе интересе своје земље и људи из народа, борећи се да уместо година смутње које су појели скакавци прокрче пут којим ће ићи такви попут њих.
