Пише: Елис Бекташ
Да је Милорад Додик неотесани мамлаз, познато је и џивџанима у бањалучком жбуњу. Носећи стуб његове реторике одавно је претворен у подилажење малигном национализму, а након операције једњака, која за човјека његове доби увијек носи и суочавање са терминалним исходом, те након сумануте правосудне ујдурме у режији високог гаулајтера Шмита и политичког Сарајева којој је био изложен, Додик је постао још махнитији и још неотесанији.
Његов предизборни говор у Источном Сарајеву с обје је ноге прешао границе политичке провокације и претворио се у сиктање озлојеђеног ђутурума суоченог са неумитним биолошким законитостима старења и губљења потентности, како биолошке, тако и интелектуалне. Додик више не говори у политичким категоријама већ у расистичким и нацистичким, па је тако својим лапрдањем прешао и границе законитог, али овај пут не границе накарадног и правно неутемељеног Шмитовог закона, већ оних закона које су изгласали парламенти Српске и Босне и Херцеговине и који проскрибују изазивање и подстрекивање националне и расне мржње и нетрпељивости.
Опсједнут патолошком вољом за моћ и огрезао у хубрис синдром, Додик скоро да и није имао другог избора осим да се претвори у домаћу карикатуру Доналда Трампа, не постављајући питање да ли је овдашњем политичком простору потребна таква карикатура и да ли од ње ико, осим њега самога, има икакве користи. Но поред Трампа, у његовом је наративу све више и Герта Вилдерса, а није тешко замислити ни Додика који се на неком од наредних скупова појављује не само са MAGA качкетом већ и у мајици са које се кочопери Андерс Брејвик.
Додикова изјава да се на планети тренутно води рат између хришћанства и ислама само је донекле тачна и он то засигурно добро зна, али му не пада на памет да то знање подијели са својим бирачким тијелом, већ запаљивим ријечима гађа танку жицу у том тијелу. Наиме, тачно је да се води рат између хришћанства и ислама, али не између читавог хришћанства и читавог ислама, већ је на дјелу сукоб агресивног западњачког, превасходно америчког хришћанства и агресивног блискоисточног ислама. Православно хришћанство држи се подаље од тог сукоба, поготово оно руско које настоји да са исламом изгради што боље односе. Шта Додик тражи у том сукобу, јасно је сваком ко се сјећа начина на који је доведен на власт јер из тог начина проистичу и његове вјечне лојалности и обавезе.
Но било би и више него погрешно само Додику испоставити рачун за одржавање друштва у стању хистерије и лудила. Након што је, плешући по Шмитовим нотама, политичко Сарајево пало у хипнотички транс и повјеровало да ће се ријешити не само Додика већ и Српске помоћу једног накарадног и правно неутемељеног закона, оно је, барем у тренутном сазиву своје политичке репрезентације, изгубило сваки кредибилитет за будуће бављење правним пословима. Краће казано, након што је посегнуло за правним насиљем и упустило се у суманути правни прогон Милорада Додика, а по диктату једног оцвалог баварског чиновника без дипломатског и правног искуства и компетенције, политичко Сарајево више не може рачунати да ће Додика извести пред суд чак ни када за то постоји свако правно утемељење. Ко је крив за то? Па, Додик засигурно није.
Поред тога, постоји још један проблем, вјероватно чак и дубљи, у односима Додика и политичког Сарајева. Додик је одабрао да буде нерафинирани билмез и да се као политичким оруђем послужи проскрибованим идејама попут оних нацистичких и расистичких. Његова исламофобија давно је својој карикатуралности придодала и димензију малигности. Но она се супстанцијално не разликује од србофобије, па и русофобије, дубоко запретене у политичком Сарајеву. Истини за вољу, перјанице политичког Сарајева своју србофобију исказују знатно лукавије и перфидније, заклањајући је иза од самог почетка изанђалог наратива о мултикултурализму и сличним идеолошким конструктима, али она зато није ништа слабијег интензитета. Огрезло у влажни сан о примагенитурности, политичко Сарајево остаје вјечито неспремно и неспособно да Србе прихвати као пуноправне учеснике у босанскохерцеговачкој друштвеној и политичкој стварности и баш као што Додик о Бошњацима говори као о тоталитету који завређује понижавање и ниподаштавање, тако и политичко Сарајево Србе доживљава као тоталитет обавезан да довијека искупљује кривицу деведесетих.
Због свега тога овдје су нужне нове парадигме а с њима и нова лица, не само у политичкој Бањалуци већ још више и у политичком Сарајеву. Истрајавање на постојећим политичким гарнитурама и на њиховим малигним и подмуклим наративима представља удружени злочиначки подухват против живота будућих нараштаја. Сукоб између политичког Сарајева и Додика у суштини је сукоб између лојалности усахлом курцу Кристијана Шмита и лојалности струлој пички Медлин Олбрајт. А те лојалности, које би лако могле бити крвљу плаћене, не дугује нико осим оних који су се њима окористили.
Нажалост, одсуство разумних гласова и у политичком Сарајеву и у политичкој Бањалуци показује да се овдашњим друштвима још увијек тавори у стању латентног конфликта и да им није одбојна идеја прерастања те латенције у потенцију а потом и у егзекуцију, јер хистерична, хипнотисана и запуштена друштва нису у стању пренути се из ноћне море. Она ће радије своју дјецу слати у смрт него се одрећи својих страхова и својих влажних снова о побједи. Фуј.
