Пише: Елис Бекташ
Деценијама су у Зеници друговала двојица људи које живот није претјерано мазио. Џо, некада лијеп и стасит, на Дениса Вивера налик мушкарац, којем је касније алкохол прилично велик рачун испоставио и Хамза, неугледан цјепач карата у локалном биоскопу, који је чашицом настојао да испегла грбав и гужвав живот.
То пријатељство прекидано је тек повремено, када би, под притиском синдиката, један од њих двојице био упућен на лијечење од болести зависности, наравно, увијек са истим исходом, дакле безуспјешно.
Јер је мало ко разумијевао да њихова болест није био алкохол, већ да им је болесна душа. Чим би се лијечени вратио у Зеницу, њихово пријатељевање би се настављало тамо гдје је застало, за столом у „Балкану“ или за шанком у „Центру“.
Негдје пред сами рат деси се да су обојицу послали на лијечење у исто вријеме. Џоа у Јагомир, а Хамзу на Соколац. Недуго затим, када је и најдобродушнијима постало јасно да пуцњава неће стати, јер народу ко бива није до рата, да ни ЈНА ни Плави шљемови једноставно неће доћи да заведу ред, нити да ће одметнути, сецесионистички елементи увидјети своју грешку и вратити се у окриље државе коју су тако здушно хтјели да напусте, дакле када је рат већ постао непорецива чињеница, договоре стране у сукобу да размијене пацијенте јагомирске и соколачке установе.
Том приликом Хамза и Џо размијењени су један за другога. Више се никада нису видјели.
