Пише: Елис Бекташ
О Сави Минићу, који је као страначки послушник засјео у фотељу премијера Српске, у посљедње је вријеме написано довољно медијских чланака који износе детаље његове биографије, те их ја стога на овом мјесту нећу понављати. Информатички писмен читалац лако ће и сам пронаћи те податке.
Биће довољно да Минића овдје представим као још једног у низу безличних и безбојних апаратчика и као потрошни канцеларијски материјал чије су главне квалификације за политику већ споменуто послушништво усклађено са амбицијом која надилази компетенције и квалификације.
Ипак, потребно је истаћи два парадигматична детаља из Минићевог животописа како би било могуће разумјети на шта се у постранзицијским остацима Југославије срозала политика као друштвена функција.
Први је његов приједлог да се проблем паса луталица рјешава „нешкодљивим уклањањем“, што би требао обављати ловачки савез чији је он предсједник, па је Минић најавио да ће предложити да такво рјешење нађе мјесто у закону. Тачно је да се на овим просторима користила метода одстрела паса луталица, али тачно је и то да је тада законом била прописана и смртна казна, да је хомосексуалност третирана као кривично дјело, а на снази је био и фамозни члан 133. чије је укидање представљало симболички почетак демократизације у Југославији.
Одгојен као партијска пудлица, Минић није развио емпатију за псе луталице и није способан схватити да човјечанство, истина, спорим и мукотрпним корацима, тежи ка цивилизацијском напретку а један од аспеката тог напретка исказује се и кроз хуманизацију односа према животињама. У цивилизацијском погледу Минић је заостао на нивоу друга Џугашвилија који је имао обичај казати – нема човјека, нема проблема. Па би и Саво тако да рјешава проблеме. Ликвидацијама. За почетак паса. А када се начини један корак у прошлост, онда нужно иде и други, па трећи… све до повратка смртне казне и до члана 133.
У Европи постоје државе које су прилично ефикасно успоставиле модел за рјешавање проблема паса луталица, али те је моделе могуће примјењивати само тамо гдје корупција и послушништво скупа са личним интересима нису једина супстанца политике. Минићу, очито, не пада на памет да као премијер предложи стварање система за ефикасну контролу псеће популације и да предложи закон који ће повећати одговорност власника паса јер је то предуслов за смањење броја паса луталица. Не, умјесто тога премијер би да зором изађе у град с карабином и да пуца. Талибанска памет, шта човјек да му ради.
Зато премијер Минић има емпатију за људска бића. Али није свако дорастао да носи терет емпатије као племените емоције, па се она у његовом случају преобразила у настрану карикатуру која понижава умјесто да охрабри онога коме је упућена. Прије два дана премијер је посјетио требињску пијацу и том приликом пазарио нешто смокава. Пазар је платио новчаницом од 100 конвертибилних марака, дакле износом који знатно премашује вриједност купљене робе, да би потом, театрално и пред окупљеним новинарима и пролазницима, продавачици за тезгом рекао да кусур не треба враћати.
Када врхунски спортист, глумачка или естрадна звијезда, па чак и пословни магнат негдје оставе солидан бакшиш, то може бити вијест за рубрику занимљивости у медијима. Али када то учини политичар на високом положају, и на скаредно театралан начин како је то учинио Минић, онда је то мрачна, обезнађујућа порука друштву.
Посао премијера није да оставља кусур једној продавачици на пијаци, већ да ради на стварању друштвене и пословне климе у којој ће људи моћи да пристојно зарађују. А Минићева странка створила је климу која је толико кужна да је неколико хиљада житеља Требиња потјерала да новац зарађују у оближњем Дубровнику. И да тамо одлазе излоканим и погибељним путевима чија се реконструкција стално обећава.
На неки начин Минић је духовни сабрат Бакира Изетбеговића који је имао једнако скаредан обичај да за Бајрам, по изласку из џамије пред фото-репортерима театрално дијели новац окупљеној сиротињи. И Минић и Изетбеговић, можда и несвјесни тога, друштву шаљу поруку – добићете мрвицу само ако ћемо ми добити читав колач. Наградићемо вас увредљивом ситнином али само ако ми од тога имамо корист, па макар само ону медијску.
Кусур ког је Минић одбио да узме на тезги требињске пијаце представља озваничење ћацизма као премијерске стратегије. То је Изетбеговићев бајрамлук, то је Вучићев паризер. То је метастазирани тумор политике у којој се окупио вампирски сој, неспособан чак и да само наслути, а камоли да у потпуности схвати идеју јавног добра. У њиховој свијести политика је приватни бизнис, а јавност је сведена на сиротињу којој се удјељује милостиња.
За то вријеме обезнађено друштво шути и инфантилно се нада да ће се једном појавити Бафи Самерс. Али Бафи се неће појавити, она је само дражесни лик из тинејџерске серије. У овој стварности вампири побјеђују јер је друштво немоћно, а немоћно је јер је отупљено па ни оно не може разумјети идеју јавног добра.
