Пише: Елис Бекташ
Ватрене стихије, као очекивана посљедица екстремног топлотног таласа, након југа Европе стигле су и на Балкан. За сад је најтеже погођена Хрватска али пожари бјесне и по Босни и Херцеговини, а стигли су и до Црне Горе у којој је Херцег-Нови у задњи час одбрањен.
Драматична ситуација, која је понегдје, као у Омишу, прерасла у катастрофу, отвара питање које се упорно занемарује – питање успостављања ефикасног система за борбу против криза и катастрофа и његовог увезивања на регионалном нивоу. Европско искуство показује да се чак ни неупоредиво развијеније државе не могу саме супротставити екстремним природним непогодама и да се морају ослањати на међународну помоћ и кооперацију.
У земљама Западног Балкана то је питање још значајније, јер је само квалитетном организацијом, ефикасним процедурама и рационалном обуком могуће амортизовати материјалне и ресурсне недостатке. Хрватска, која захваљујући чланству у ЕУ и НАТО, има не само најразвијенији апарат за борбу против природних непогода, већ располаже и респектабилном флотом летјелица за гашење пожара и другом техником, и даље се суочава са огромним изазовима и с тешком муком добија битке против пожара, поготово у Далмацији. А шта онда да очекују сусједне земље које још увијек немају довољно развијене агенције и које располажу минималном и, по правилу, застарјелом техником?
Истини за вољу, одређена кооперација и међусобна помоћ постоји, па су тако неки дан требињски ватрогасци притекли у помоћ колегама из Херцег-Новог и то нипошто није једини такав примјер, али ту је углавном ријеч о солидарности на микро-плану и ad hoc операцијама. Та хвале вриједна сарадња и међусобна помоћ нису доказ да у врху овдашњих држава постоји развијена свијест о нужности заштите живота и имовине пред природним катастрофама и свијест о немоћи сваке појединачне државе да се сама супротстави подивљалој природи, свеједно да ли је ријеч о ватреним стихијама, земљотресима или поплавама. Краће речено, погубно је то одсуство свијести о идеји јавног добра и јавног интереса.
Забављени бесконачним распредањем историјских правди и неправди и уплашени надолазећом економском кризом, политички врхови држава Западног Балкана сјете се стварног живота стварног живота тек када га природа угрози, па и то бављење животом траје само док је медијски искористиво. Да ствар буде још гора, и друштва су отупљена и обезнађена, попут оног у Босни и Херцеговини које је остало скоро нијемо пред чињеницом да је прошле године у Доњој Јабланици удружени злочиначки подухват природе, криминалног бизниса и политике убио читаво једно село.
Природа је посљедњих година, међутим, све суровија са својим пожарима, земљотресима и поплавама и веома се лако може десити да њен бијес ускоро почне узимати данак који се неће моћи медијски и пропагандно ублажавати и сакривати од јавности.
Због тога је од виталног значаја да земље Западног Балкана што хитније покрену заједничку иницијативу за кооперацију и обуку у области управљања кризама и катастрофама и да кроз тај процес приближе и уједначе респективну легислативу, процедуре и протоколе, како би се постигла оптимална компатибилност у заједничким операцијама. Наравно, таква регионална иницијатива није омнипотентно рјешење проблема, појединачне државе и даље имају обавезу да неупоредиво озбиљније приступају планирању и превенцији, умјесто да се задовољавају реакцијом на непосредни изазов
Но, да би превенција била ефикасна, она захтијева модернизацију закона који третирају то питање и њихову драконску примјену. Случај Доње Јабланице зорно је показао какве су посљедице када се закон не примјењује благовремено и када држава затвара очи пред његовим кршењем
Црна Гора се, између осталог и због своје географске локације, намеће као можда и оптималан домаћин споменуте регионалне иницијативе и формирања регионалног центра за кооперацију и обуку, и то не обуку непосредних извршилаца већ средњег и вишег менаџмента у систему управљања кризама и катастрофама, па би историја сигурно похвално оцијенила уколико би премијер Спајић предузео кораке у том погледу. Алтернатива томе је да сви заједно мутаво чекамо своје Омише и своје Доње Јабланице.
