Пише: Елис Бекташ
Када је прије тридесет година у пријатељску и радну посјету Југославији стигао амерички носач авиона Ентерпрајз, тада перјаница Шесте флоте, са још неколико мањих бродова у пратњи, политичком и војном врху у Београду било је потпуно јасно да је посјета уједно и превентивно упозорење да се Југославија нипошто не упетљава у казнену експедицију коју су се Сједињене Државе управо тада спремале да је спроведу у Либији и да уздрмају режим освједоченог пријатеља социјалистичке Југославије, пуковника Гадафија.
Вијест о доласку капиталног брода и симбола неприкосновене америчке моћи над морима и океанима у јадрански акваториј истог је часа заокупила Југославију. Политички и војни врх грозничаво су процјењивали ситуацију и настојали да у складу са новонасталим околностима донесу одлуке о потезима које треба вући и који су истовремено морали свједочити и непоколебљиви суверенитет и оданост властима и народу братске Либије, али и дипломатску вјештину којом се избјегава улазак у латентни конфликт са другим великим пријатељем, Сједињеним Државама.
Радништво, сељаштво и поштена интелигенција у кафанама су претресали долазак моћне грдосије и износили безбројна тумачења те посјете, тумачења која се су протезала у распону од веома разложних, можда чак и разложнијих од оних у државном предсједништву и у генералштабу, па до оних апокалиптичних или фантазмагоричних.
Но још је један сегмент комплексног и тада још увијек виталног и динамичног социјалистичког југословенског друштва исказао своје интересовање за долазак брода који је на себи носио три хиљаде морнара и више од хиљаду ипо пилота и другог авијатичарског особља. Биле су то југословенске продавачице љубави које су се као по команди запутиле ка Сплиту чак и из најудаљенијих крајева домовине и премда су одлуке доношене самостално и независно једна од друге, тај је поход изгледао као минуциозно организована операција надахнута Клаузевицовим идејама и Наполеоновом максимом – маршуј раздвојено, нападај скупно.
Хиљаде младих Американаца са џеповима пуним долара потпуно су разумљиво имали привлачност магнета за жене у тој неправедно потцијењеној и презреној привредној дјелатности. Премда таква намјера сигурно није била јасно артикулисана, окупљање дама које су се аутобусима и возовима кретале ка Сплиту, у себи је носило и једну високоразвијену свијест о патриотизму. Зар је постојао бољи начин да се претходници западног империјализма Југославија прикаже као заједница препуна живота, која почива на љубави и на дијалектичком јединству разноврсности. Бирајући даму из Марибора или из Гостивара или из Завидовића, амерички су се војници упознавали са земљом домаћина и на тај начин постајали мање непријатељи.
Али тада се десило нешто што је показало да највећа опасност по будућност социјалистичке Југославије не лежи у пријетњама споља већ у њеним унутрашњим антагонизмима, подјелама и ускогрудим партикуларизмима. Даме које су у Сплиту продавале љубав не правећи никакву дискриминаторну разлику између великог броја припадника ЈНА у сплитском гарнизону, радних људи и грађана и бројних туриста и намјерника, одлучиле су да по сваку цијену бране своју територију.
Планирање одбрамбене операције олакшало им је познавање терена с којим су се њихове супарнице тек морале упознавати. Одбрана Сплита организована је са кружне основице, са тежиштем на затварању свих, па чак и оних скоро неуочљивих у лавиринту Диоклецијанове палате, који су водили ка луци и ка риви, дакле тамо гдје су мањи бродови на смјену довозили групе морнара и авијатичара са Ентерпрајза.
Битка није текла као што битке често теку, није започела ситним и спорадичним чаркама које постепено прерастају у тешки бој. Не, ова је битка одмах постала немилосрдан окршај, судар двије непоколебљиве воље каквима би се дивили и далматински пролетери са Љубиног гроба па и совјетски аутоматичари из Павловљеве куће на Мамајевом кургану испред Стаљинграда.
Жене којима је љубав давно постала тржишна роба, морале су своје душе испунити нечим аутентичним, нечим што нема цијену. На сплитском фронту показало се да је то била мржња. Атавистичка, рудиментарна, сурова мржња према својим једнако обесправљеним и идеолошки блиским посестримама. Администрација главног града Далмације била је збуњена и није знала како да се постави према боју који је бјеснио без губљења на жестини и одлучности и на страни здружених курви Југославије као и на страни оних сплитских. А можда се све то могло очас окончати, само да се неко сјетио Марксове крилатице и да је узвикнуо – курве свих градова Југославије, уједините се.
Елис Бекташ: Инфантилно премјеравање курчи… пардон, пребројавање ракетица
Прва, највећа и једина битка у краткотрајном грађанском рату југословенских курви окончана је након непуна два дана, дјеломично захваљујући пожртвовању народне милиције која стајала између дама закрвављених очију па је и сама задобијала ране и огреботине нанијете ноктима, прстењем, кључевима и другим подмуклим оружјима којима су се курве тако вјешто служиле. А дјеломично је завршена и зато што су у међувремену амерички апарати ФБ-111 избацили свој застрашујући терет на циљеве у Либији и казнили Гадафија а потом се вратили у своје базе у Великој Британији, па је тако и задатак носача авиона Ентерпрајз успјешно окончан.
Скоро шест хиљада муштерија напуштало је сплитски акваториј а да ниједан долар нису потрошили на живописне и пикантне љепотице које су скупа могле понудити репрезентативну слику домовине, али тако разједињене само су наговијестиле разлоге и начине њеног распадања које ће се десити за само пола деценије.
Ипак, без обзира на ситносопственичку ускогрудост, партикуларистичку и фракционашку острашћеност и идеолошку заслијепљеност, југословенске курве које су два дана јуначки водиле тешку и одсудну битку у срцу Сплита биле су најздравији друштвени елемент у држави. Било је потребно само да неко стане пред њих и организује их у јединствену и освијештену политичку масу и њихове би се мржње истога часа претвориле у осјећај најдубљег сестринства и нераскидиве повезаности заједничком класном свијешћу.
Било је, дакле, потребно само неколико правих ријечи у правом тренутку али оне нису изговорене и прилика је бесповратно пропуштена а курве су се разишле по Југославији, препуштајући њену судбину политичарима и поштеној интелигенцији који су стално изговарали велике, снагом и значењем бремените ријечи, али то није било довољно јер нису имали душу курви у себи. Умјесто душе, па макар и курвинске, у њиховим грудима дамарале су пизде, разјапљене и слузаве.
