Пише: Елис Бекташ
Да ли су пожари који бјесне око Подгорице те у Пиперима и Кучима природна непогода, резултат непажње и нехата или су плански подметнути, у овом часу немогуће је поуздано утврдити. Одговор на то питање, уосталом, од другоразредног је значаја – како год да пожар избије, ваља га гасити. Зато је знатно важније питање – како те пожаре гасити?
Систем управљања кризама и одговора на природне и друге непогоде и катастрофе у дејтонској Босни и Херцеговини налази се у стању перманентне дегенерације. Примитивна и застарјела, па самим тим и нефункционална организацијска структура надлежних институција и агенција, одсуство ефикасног и стварности прилагођеног законског оквира, застарјелост и недовољност ресурса те кадровска инкомпетенција на кључним мјестима довели су друштво у ситуацију да његова заштита од катастрофа и непогода буде сведена на просту реакцију када дође до пожара, поплаве, земљотреса… а захваљујући структуралној и процедуралној превазиђености и нефункционалности, и локални и централни системи за управљање кризама у Босни и Херцеговини неспособни су да апсорбују екстерну подршку и да је сврсисходно искористе.
Владајуће политичке структуре притом се понашају као некакви карикатурални и будаласти шамани који вјерују у магијску снагу ријечи па приликом сваке непогоде или катастрофе попут папагаја изговарају чаробне формуле као што су канадер, хеликоптери и слично и увјеравају друштво да је држава способна да га заштити од природе и њене дивље ћуди, али ствар је у томе да је друштво само имало среће да не буде изложено заиста катастрофалној демонстрацији природних сила која би показала да је основни принцип којим се овдашње политике руководе у кризном менаџменту – принцип курцобоље.
У свему томе нарочито се истичу двије карикатуре – Милорад Додик који већ годинама, као какав пијачни опсјенар и ситни преварант, обећава куповину канадера и Зукан Хелез који нуди отужни аланфордовски призор смушењака убијеђеног да је фелдмаршал и који као у хипнотичком трансу понавља да је држава самодовољна за борбу против катастрофа и не допушта да га у том клепетању поколеба чак ни чињеница да и најситнија непогода немилосрдно демантује његов прозелитизам.
Проблем, међутим, није сведен само на њих двојицу већ је неупоредиво дубљи и тежи за рјешавање – транзиција је у Дејтонлуку на власт довела структуре које су болно неспособне да стварност посматрају и промишљају економски, дакле домаћински. Умјесто тога, њихов економски свјетоназор сведен је на грабљење посредничког процента и на популистичко кориштење буџета, без икаквог планирања и визије, односно без икакве свијести о категоријама јавног добра и друштвеног интереса. Такве политичке структуре већ одавно исказују рудиментарну тупост и неинтелигентност, јер су неспособне да схвате да се марка уложена у превенцију вишеструко враћа и доноси вишеструку корист када дође до непогоде или катастрофе.
То тупило владајућих троглодита, услијед ког они не могу разумјети да се борба против, рецимо, ватрених стихија води током читаве године а не само онда кад пожари запријете насељима, разлог је због ког друштво, односно локалне заједнице у Дејтонлуку са зебњом дочекују сваку пожарну сезону. Планско сађење одговарајућих култура, рашчишћавање и одржавање противпожарних појасева и путева, набавка и одржавање функционалне опреме, увођење нових технологија за осматрање, обука виших кадрова и структура у кризном менаџменту, проучавање и искориштавање искустава.. све то драматично би повећало изгледе за ефикасну борбу против пожара када он избије али за те се послове једноставно нема времена крај бесконачног бављења популистичким фукарлуком и поганлуком.
У Босни и Херцеговини не постоји реалан и рационалан темељ на ком би се зидао било какав оптимизам у погледу напретка и изласка из таквог стања – у њој нису дегенерисане само политичке структуре већ је и друштвена свијест прошла кроз силовите дегенеративне процесе услијед чега је илузорно очекивати да ће то друштво почети да на изборима своје повјерење указује онима који су способни да га поведу путем подношљивости и еманципације, а о путу прогреса да се и не говори.
У Црној Гори стање се не разликује много од оног у Босни и Херцеговини али одређене дистинкције ипак постоје и на њима се, уз мало воље и много труда, може изградити ефикасан и потентан систем кризног менаџмента и одговора на катастрофе. Прије свега, Црна Гора је чланица НАТО-а и премда потписник ових редова има веома критички отклон према том војно-политичком савезу, ноторна је чињеница да његове развијене процедуре, протоколи и стандарди надлежним агенцијама и тијелима знатно олакшавају борбу против природних и других непогода, повећавају степен искористивости расположивих ресурса и отварају простор за сврсисходну употребу екстерне подршке и помоћи. Без обзира на то каква ће бити судбина НАТО-а, тај сегмент црногорског искуства стечен кроз чланство у том савезу од непроцјењиве је вриједности и служиће као темељ за будућа рјешења.
Поред тога, на челу црногорске владе, као најпозванијег и најодговорнијег тијела за успостављање ефикасног државног система за управљање кризама и одговора на катастрофе, налази се човјек који се у погледу политичке модерности и отворености супстанцијално разликује од типских политичара не само у Црној Гори већ и у околним земљама, и све што он треба да учини јесте да отвори простор компетентним стручњацима и да им обезбиједи политичку подршку или барем да испред њих уклони сумануте политичке барикаде, како би Црна Гора дошла у посјед једног апарата од животног значаја за све њене грађане.
Ако би се то десило, Црна Гора би могла постати свјетионик и путоказ и за околне земље, и фокална тачка за едукацију и размјену искуства, како на регионалном, тако и на пуно ширем плану. Таква визија, уколико би задобила потребну политичку подршку, имала би вишеструке користи, почев од очувања људских живота, инфраструктуре и природних блага, па све до економског ефекта израженог не само у уштедама кроз умањивање штета од непогода и катастрофа, већ и кроз профит од учешћа у међународним пројектима едукације и размјене искуства.
Прилика је ту, на водећим политикама у Црној Гори је да схвате да се она неће дуго задржати и да је морају шчепати колико данас.
