Пише: Елис Бекташ
У својој колумни Велики и мали у раљама нафте и плина Слободан Шоја беспријекорно је објаснио механизме енергетске политике односно енергетску зависност као нови модел окупације. И Вучић и Додик су принуђени да одбаце своје екстатично глумљено русофилство и пристану на захтјеве Вашингтона, односно на замјену јефтинијег руског плина неупоредиво скупљим америчким, чиме су се прикључили традиционално проамеричким властима у Загребу и Сарајеву а заузврат ће добити концесију на сатрапство и неограничени продужетак своје владавине, те амнестију за сваку домаћу прљавштину и поганлук. То не треба никог да чуди – Вашингтон свакако никада није искрено сматрао да су демократија и модернитет вриједности за мале државе и народе и никада није био гадљив на кориштење услуга локалних моћника па чак ни диктатора.
Но таква позиција апсолутне енергетске зависности отвара могућност за још дубљи проблем у будућности, односно за експлицитну уцјену која би могла бити испостављена властима у овдашњим псеудодржавама – уколико нам не ставите на располагање војску као топовско месо за наше ратове оставићемо вас без енергената. Само потпуно наиван идеалист може вјеровати да те власти на располагању имају било какав механизам којим би се супротставили таквој уцјени. Нажалост, ни друштва, дубоко подијељена и фрагментирана и са преслабим економијама, те са дубоко корумпираним и поткупљивим политичким елитама на власти, такође немају на располагању никакав механизам отпора.
Штавише, стање оружаних апарата у Босни и Херцеговини и у Србији не представља никакву препреку испуњавању тог хипотетичког захтјева у будућности. Оружане снаге БиХ одавно се налазе у формалном партнерском односу са НАТО савезом а Додик је у високу политичку орбиту лансирао Ану Тришић-Бабић, своју дугогодишњу савјетницу и жестоку поборницу приступања том савезу. Војска Србије, премда номинално неутрална, супстанцијално је, у организационо-формацијском, концепцијском па и доктринарном погледу, обликована америчком војном мишљу, а уједно је и материјално, дакле логистички, неупоредиво компатибилнија за западним него са источним војскама. Војска Србије уједно је довољно велика да буде искористива и довољно мала да буде принуђена на послушност.
Елис Бекташ: Тужна и надасве истинита приповест о златокосом дечаку Ернсту Хајнесу
Јужна интерконекција тако постаје окупациони апарат који нема потребу за окупационим трупама – ту ће улогу обављати домаће оружане снаге у служби вазалних власти. Овај модел није нов, Пољска, Румунија, балтичке земље… већ су прошли пут од енергетске зависности до потпуне војно-безбједносне послушности. У Грузији и Молдавији енергенти су искориштени као полуга за дисциплиновање политичких елита, а Ирак је још од 2003. године подвргнут потпуној колонизацији, не само војној већ и енергетској. Западни Балкан, дакле, не представља никакав изузетак већ само нову етапу енергетског и корпоративног неоколонијализма.
Када буду суочене са захтјевима за учешће у војним операцијама, свако евентуално колебање власти да експедитивно одговоре на њих биће изложено тренутном дисциплиновању и принуђено на егзалтиране изјаве оданости заједничким вриједностима. У противном ће веома лако бити замијењене другим послушницима, којима политички примитивна и неосвијештена друштва никада нису оскудијевала.
У сваком случају, Федерација БиХ би веома лако могла платити цијену свог брзоплетог и лакомог прозападњаштва, а Република Српска и Србија цијену свог хињеног русофилства. Ни један ни други став нису били плод политичке освијештености већ политичке и идентитарне запуштености и дизнијевске инфантилности због чега је и било могуће да се дође до тачке у којој ће се народи по друтшвеним мрежама свађати око идентитарних питања док их њихове елите уводе у неоколонијално енергетско ропство, а можда и у ратове за туђе интересе.
