Пише: Елис Бекташ
Браћо и сестре,
Бог нам се не јавља увијек у огњу, у грому или у другим спектакуларним знаковима и на друге драматичне начине. Некада нам се јавља у једној сасвим малој, скромној ствари — у часку у ком други човјек стане да би те пустио да пређеш улицу.
Јер пјешачки прелаз није само пар бијелих линија на асфалту.
То је завјет повјерења међу људима.
Мјесто гдје човјек може, без икаквог оружја и без икакве заштите, да закорачи напријед ослањајући се на савјест другога.
Семафор који засвијетли црвено није укор, него благослов:
подсјетник да живот вриједи и да смо једни другима чувари, а не пријетња.
Ко стане на пјешачком — тај је свједок заједнице.
Ко пропусти другога — тај чува поредак који нам је дат.
А ко пројури преко пуне линије, кроз црвено, преко живота — тај само потврђује да није припадао заједници људи, него хорди која не познаје границе ни Бога ни човјека.
Зато, браћо и сестре, памтимо ово:
Граница између цивилизације и безумља понекад стане на ширину једног пјешачког прелаза.
А Бог, који жубори у тишини срца, говори нам и у том тренутку —
да се живот чува тако што се зауставимо пред другим и пред законом,
и тако што други стане пред нама да нас пусти да пређемо на другу страну.
Нека нам то буде путоказ свима.
Амин.
