Пише: Елис Бекташ
У свом најновијем тексту на порталу Нови стандард, Глобалне последице локалног експеримента, Миша Ђурковић покушава да читаоцу објасни шта се десило на политичкој сцени Србије и какве су промјене донијели октобарски избори.
Нажалост, тај је покушај мртворођенче и осуђен на неуспјех јер је Ђурковићев апокалиптични текст исписан идиотским језиком, дакле језиком неспособним да успостави функционалну и разложну спону између означитеља и означеног.
Тачно је да се у Србији десило нешто супстанцијално различито од њених претходних политичких искустава и да је Студентска листа у политику унијела једну нову квалитету. Тачно је и да још увијек постоји много непознаница на које јавност чека одговор, али Ђурковић не успијева да препозна те непознанице, већ пада у мистични и проповједнички транс, уплашен пред динамиком друштвене стварности. Зато он студентски покрет проглашава анархистичким, а његова постигнућа ни више ни мање него – лудилом.
А лудило станује на потпуно другој адреси, у Ђурковићевој глави из које се измигољила и сљедећа реченица: „Прошло је две недеље од избора на којима је Вучић предао власт, и Србија се још налази у почетном бунилу.“ Он, дакле, сматра да је власт неприкосновени посјед политичара и не схваћа да је власт власништво грађана који изборном вољом одлучују коме ће повјерити тај посао. Вучић није предао власт, већ је народ у Србији одлучио да више не жели да посао владања обавља СНС хоботница. Притом, власт још увијек није предата изборним побједницима. Ђурковић, дакле, није способан да сагледа и когнитивно процесуира ни елементарне чињенице.
Као и сваки други корисник идиотског језика, тог прилично поузданог индикатора да је и мишљење идиотско, Ђурковић је способан да свијет сагледава искључиво кроз колективистичке категорије. Зато су за њега сви студенти еквивалент еталону студента који је, услијед страха, површности и недовољног знања, узгојен у Ђурковићевој глави и зато су за њега сви старији људи једнаки еталону мудрог домаћина, каквим он очито самога себе доживљава.
Разумљиво је зашто он са таквим умом панично проглашава читав студентски покрет заблудом која је потакнута здруженим дјеловањем (sic!) Енглеза, Нијемаца и USAID-a и која се потом прелила на читаву Србију. Ђурковић, дакле, сматра да је гласачко тијело у Србији скуп незахвалника који нипошто није смио да својом изборном вољом кажњава дугогодишњу корупцију, самовољу, нетранспарентност, деградацију институција… другим ријечима, да је Србији под Вучићевим режимом било одлично само су њени становници, незахвални какви јесу, то, ето, одбили да признају.
Таква симплификација Ђурковићу је потребна да би њоме оснажио своју тврдњу о анархистичком, либералном и љевичарском терору усмјереном против онога што он назива „угроженим државама“. Као изверзирани корисник идиотског језика, он брка узрок и посљедицу, па тако у хоризонталној, дигиталној и безлидерској демократији види узрок очекиваног јачања ауторитаризма у земљама попут Русије и Кине, умјесто посљедицу и реакцију друштва на ауторитарне тенденције које су захватиле чак и земље са високоразвијеном демократијом.
Ђурковић мисли бинарно, што не би представљало проблем када би његов ум био способан да истовремено оперише са више нула и јединица. Авај, његов ум може да у једном тренутку процесуира само једну нулу и једну јединицу.
Зато је његов поглед на стварност вулгарно биполаран и сведен на манихејски антагонизам, на апокалиптично или-или. Он не допушта, чак ни као могућност, да се стварност развија и да успоставља нове друштвене и политичке моделе и обрасце, већ чврсто вјерује да је друштво осуђено на само два модела.
На сомнабулно клупко анархизма, либерализма и комунизма, које постоји искључиво у његовим халуцинацијама, и на латентни ауторитаризам који ће показати своју потентност чим се осјети угроженим. Наравно, Ђурковић себе сматра цивилизованим субјектом па не жели да дође до метаморфозе ауторитарне латенције у потенцију, али интимно своју оданост поклања ауторитаризму ког нико не провоцира.
Чак се и његова површна критика Вучића и његовог режима не дотиче корупције, нетранспарентности, ванинституционалног одлучивања… већ искључиво компромиса које је режим правио са западом како би обезбиједио подршку. Ђурковић, дакле, не види проблем у приватизацији државе, он проблем види у недовољно чврсторукашком управљању државом.
Да би се разумјела дубина Ђурковићевог суноврата у идиотски језик и у идиотско мишљење, послужиће ова реченица с краја његовог памфлетског каламбура: „И посебно се мора развити заштита од манипулативног деловања према младима и студентима, укључујући изградњу озбиљне контраобавештајне мреже заштите на факултетима.“ Њему је, дакле, мало УДБ-а, он би да у Србију уведе и Штаси и Секуритатеу па и Гестапо, а притом се ни једног јединог часа није запитао – како заштитити младе и студенте од манипулативног дјеловања домаћег режима.
Срећом, Ђурковић и не мора да се брине о томе, у Србији је стасала генерација младих и студената способна да се сама побрине за властиту заштиту, а нама у околним земљама остаје нада да ће и овдашња младост и студентарија нешто научити из тога.
