Пише: Елис Бекташ
Полиција у Фунтани, питорескном мјесташцу између Пореча и Врсара, ове је године Први мај прославила радно. У енергичној акцији, на којој би јој позавидјела и Трампова имиграцијско-царинска полиција, полиција је привела 23-годишњег држављанина Босне и Херцеговине који је стајао на балкону хотелске собе огрнут заставом Републике Српске.
Против брзоплетог младића поднијета је прекршајна пријава због нарушавања јавног реда и мира и узнемиравања јавности (sic!), а потом му је изречена мјера протјеривања из Републике Хрватске и шестомјесечна забрана уласка у Европску унију. Правна држава, рекло би се.
Ипак, хајде да погледамо да ли је ту баш ријеч о пракси једне правне државе или о нечем другом. О самом чину умотавања у заставу допуштено је и легитимно доносити различите судове, па тако и потписник ових редова сматра да је то поприлично будаласт начин трошења времена приликом туристичког боравка – сигурно је љепше окупати се, прошетати живописним мјесташцем, попити пиће у добром локалу или се удварати некој симпатичној дјевојци. Али, колико год био будаласт, сам тај чин и његова мотивација од другоразредног су значаја у читавом случају.
Прије свега, треба имати у виду чињеницу да је застава Републике Српске званично и службено обиљежје једног од два ентитета у Босни и Херцеговини и да је као таква изједначена са заставама, рецимо, Баварске, Пијемонта, Каталоније или Шкотске. Из тога проистиче неугодно и жуљајуће питање да ли би хрватска полиција једнако промптно реаговала и када би неки турист са балкона своје хотелске собе развио неку од тих застава. Одговор знамо и ја и ти, драги читаоче, а зна га и хрватска полиција.
Наредно питање које се само намеће јесте оно о разлозима узнемирености јавности у Фунтани. Зар је могуће да тамо живе толико уплашени и наивни људи који су повјеровали да су Милановић и Пленковић потписали капитулацију и препустили хрватску државну територију Републици Српској? И зашто би једно законито и званично обиљежје из сусједне државе изазивало узнемиреност тамо гдје узнемиреност не изазивају бројне заставе НДХ или непостојеће ХР Херцег-Босне, при чему на ове прве полиција реагује само када дођу у фокус јавности а на ове друге не реагује никако.
Треће битно питање јесте накарадност легислативног оквира који хрватској држави омогућава да починиоцу једног безазленог прекршаја ограничава приступ читавој Европској унији. Хистерична ксенофобија и бујајући шовинизам унутрашњи су проблеми Републике Хрватске и њен је посао да одлучи хоће ли их прихватити као неминовност или ће их лијечити, али те бољке не би смјеле бити правна основа за изрицање судских санкција и мјера чије се важење протеже и на територије других држава. Усклађено законодавство Европске уније управо на овом случају показује забрињавајуће пукотине које ваља под хитно отклањати.
Оно што у читавом случају посебно забрињава, то су реакције јавности у Босни и Херцеговини на случај заставе у Фунтани. Без обзира да ли подржава поступак хрватске полиције и правосуђа или га осуђује, та је јавност уједињена у својој неспособности да стварност и процесе у њој сагледава кроз призму чињеница и закона. И они који подржавају и они који осуђују, задржавају се на симболичком и митопоетичком нивоу случаја, тумачећи га свако према властитом нахођењу, те према властитој острашћености и когнитивној способности, по правилу веома скромној.
А притом нико није упитао младића који се умотао у заставу шта је заиста хтио да поручи тим чином. Можда је он само хтио послати поруку да је Републици Српској мјесто у Европи а не у Руском свијету. Можда је хтио послати и некакву другачију поруку. Али то је савршено ирелевантно. Релевантно је то да закон мора једнако поступати према заставама Српске, Каталоније, Шкотске, Баварске, Пијемонта… Без тога, Република Хрватска није правна држава већ балканска припиздина на смрт обољела од ксенофобије и шовинизма.
