Пише: Елис Бекташ
Када су се снаге ВРС крајем прољећа деведесет друге спојиле код села Језеро, Јајце је стављено под опсаду и скоро читав мјесец није имало никакву физичку везу са Травником и Зеницом. Зенички окружни штаб издао је наређење јединици у којој сам био да пронађе пут до Јајца. Формирали смо малу колону од три моторна возила и у сумрак кренули из Травника па преко Турбета са основном замисли да идемо југозападним обронцима Влашића, правцем Гостиљ – Бешпељ. Возилима смо се кретали планинским неасфалтираним путевима искључиво ноћу и под ратним свјетлима што значи брзином која је била равна брзини пјешака а дању смо возила маскирали и упућивали патроле до првих кућа крај којих би патрола прикривена чекала да чује како се људи у том селу поздрављају па ако је поздрав био неодговарајући патрола се враћала и тражила други пут. Ступање у било какву борбу није долазило у обзир јер би то било равно самоубиству у таквој ситуацији и борба се могла прихватити искључиво у крајњој нужди.
Неколико пута током ноћног маршевања у рејону Гостиља били смо изложени митраљеској ватри, срећом непрецизној, на коју нисмо узвраћали јер је било очито да нишанџија гађа у удаљени звук мотора а узвраћање ватре би му открило тачан положај возила и омогућило прецизно нишањење. Када смо након два дана и двије ноћи те авантуре коначно стигли до Јајца сви смо одахнули што је било помало комично јер разуман човјек неће одахнути када стигне у град под опсадом. Било је рано јутро и наша мала колона спустила се у центар легендарног градића на ушћу Пливе у Врбас па смо се запутили ка општинском штабу који се налазио у близини болнице.
Док смо прилазили болничком здању на његовим вратима сам угледао човјека у докторском мантилу што је био поуздан доказ да смо стигли на одредиште. Међутим, тај човјек је био тамнопут попут житеља екваторијалне Африке. Ја сам први прекинуо тишину и збуњеност казавши – момци, мени се чини да смо ми негдје погрешно скренули и стигли у стрип о Фантому. Кад смо изашли из возила тамнопути лијечник нам је уз широк и ведар осмијех рекао – добродошли, јесте ли за неко освјежење. Човјек на вратима био је Бењамин Маркин из Гане који је у Југославији завршио медицински факултет а потом у Јајцу засновао радни однос и породицу. Након рата Бењамин је по приједлогу ХДЗ-а био први амбасадор Босне и Херцеговине у Јапану а данас живи и ради у Мостару као лијечник. Члан је удруге лијечника, драговољаца и ветерана ХВО а био је и колумнист Вечерњег листа. Необични животопис Бењамина Маркина и филмична згода мог сусрета с њим у Јајцу не пружају никакав битан увид за дубље разумијевање рата у Босни и Херцеговини а још мање освјетљавају његове разлоге и исходе али наговјештавају могуће стазе којима ће се кретати балканска друштва.
Ако је симпатични и добродушни доктор Бењамин из Гане могао постати политички Хрват а потом као такав и амбасадорска екселенција Босне и Херцеговине у далеком Јапану то значи да овдашње заједнице можда ипак нису осуђене на срамотну пропаст прије које ће таворити у блату и балеги превазиђених и изопачених појмова нације, државе, грађанина… Можда спас лежи управо у што више Бењамина који ће са собом донијети што више добродушних осмијеха као противтежу стегнутим чељустима овдашњих заједница дубоко уроњених у властите несреће и, што је још горе, страсно заљубљених у те исте несреће.
С друге стране, могуће је да гријешим и да више Бењамина неће значити и више среће за ово поднебље огрезло у несрећу и очај. Али шта год да се деси, то ће бити нешто ново и другачије па самим тим и освјежење у односу на предуго трајуће овдашње затуцаности и лудила који су давно додијали и Богу и мени, само народима, нажалост, још увијек нису. За оне којима, услијед умне инсуфицијенције, све треба појаснити – ово није текст о доктору Бењамину Маркину већ о досади и мучнини коју изазивате са вашим чепркањем по историји коју не познајете и са вашим навијачким заносима који би и на трибинама фудбалског стадиона били сматрани за претјеране и непристојне.
