Пише: Елис Бекташ
Медијске информације са Блиског истока углавном су непоуздане и ваља их узимати са великим опрезом и резервом. У медијском галиматијасу сударају се два модела манипулације садржајем, све ригиднија цензура која стриктно филтерише информације и хиперпродукција те хипердистрибуција информација које су непотпуне, деконтекстуализоване или чак генерисане путем вјештачке интелигенције.
Изјаве званичника зараћених страна такође нису од велике користи јер је ту ријеч прије свега о пропагандном наративу који се никад не обазире на стварно стање на терену. Истини за вољу, семантичком и семиотичком анализом тих наратива те ваљаном дедукцијом може се доћи до одређених закључака но они и даље остају у сфери хипотетског.
Схизофрена неусклађеност водећих вашингтонских званичника те Трампова реторика која подсјећа на мулти-левел пирамидалне преваранте, указују да Сједињеним Државама и Израелу ствари ни издалека не полазе за руком у складу са почетним очекивањима и да би се, сада је то већ допуштено рећи, злочиначка авантура евађелистичко-ционистичке осовине у Ирану, могла претворити у највећи војни дебакл те двије земље у историји, али и даље је мудро сачекати потврду те могућности.
Ипак, постоји један показатељ који може послужити као гранитно чврст форензички доказ да Трампу и осталим сексуално девијантним јастребовима и религиозним фанатицима из Вашингтона иде веома лоше и да се налазе на прагу катастрофе. То је громовита шутња Милорада Додика који је посљедњих дана одустао од свог бурлескног МАГА-шења и лукаво пребацио фокус на унутарстраначка питања.
Додик је политичка животиња са израженим нагоном за преживљавање и са небројено пута исказаном способношћу да преко ноћи мијења страну. Као љубимац Медлин Олбрајт учинио је све што је било у његовој моћи да пасивизира јавни и медијски простор Српске у вријеме НАТО агресије на СРЈ, да би потом, нањушивши дубоку кризу америчких демократа, одбацио оне који су га под заштитом америчких Бредлија инсталирали на власт.
Они који нису политички будаласти добро знају да путинољубље и трампољубље нису компатибилни и да је наизглед помирљив дискурс у релацијама Москве и Вашингтона само затишје пред буру, што се потврдило и кроз агресију на Иран која је уједно и прелудиј за будући амерички притисак на Русију с југа. Када се то схвати, лако је разумјети и да је Додик прихватањем улоге Трамповог арлекина потврдио своју позицију вјечито америчког играча који је Путину упућиван искључиво као курир, да пренесе поруке које се из практичних разлога не упућују поштом или телефоном.
Но Додикова одлука да одустане од егзалтиране подршке и хомоеротичног удварања Трампу и да са лобање скине скаредни МАГА качкет, говори да је он, вишекратно доказаним животињским инстинктом вођен, схватио да је Трамп упао у оно што се у авијацији зове плоштимични ковит, дакле у неконтролисани пад који се нужно завршава ударом о земљу. Уз то, треба допустити могућност да је Додик коначно разумио расположење у већинском бирачком тијелу које баш и није наклоњено америчком милитантном и агресивном експанзионизму, константи која не зависи од тога да ли у Бијелој кући сједи демократ или републиканац.
Недавни покушаји Додикове камариле да, између осталог и кроз пуштање ноторног Џевада Галијашевића из кавеза, јавно мнијење у Српској окрене против Ирана, тако што ће му приписати злочине које су над босанскохерцеговачким Србима и Хрватима починиле паравојне јединице у којима су скоро искључиво били данашњи арапски савезници Вашингона и Тел Авива, нису постигли очекивани ефекат.
Све у свему, чини се да је натуцање бизарног МАГА качкета на лобању било можда и најпогрешнији потез у Додиковој политичкој каријери, раван пуцању у властито кољено или одсијецању властитог полног органа.
