Пише: Елис Бекташ
Свјетска првенства у фудбалу нису увијек освајале најбоље екипе на турниру јер је понекад и Сињора Фортуна имала завршну ријеч, али никад се није десило да пехар подигне медиокритетска репрезентација, па се то неће десити ни на овом од самог почетка нерегуларном и нелегитимном Мундијалу.
Оцјена о нерегуларности и нелегитимности нипошто није претјерана. Да би се неки избори прогласили таквима, довољно је да се утврде малверзације на одређеном броју бирачких мјеста, као што је и за проглашавање неког тендера нерегуларним довољно да се открије само један споран документ. Захваљујући осовини Трамп-Инфантино, овај Мундијал, који се игра у САД, Мексику и Канади, обиљежило је пуно више од једне контроверзе и неправилности која изравно задире у основни принцип спорта: једнакоправност учесника у њему.
Посљедњи у низу легислативних и процедуралних скандала који су обиљежили текуће свјетско првенство, укидање је суспензије за играча репрезентације САД, Фоларина Балогуна, односно њено одгађање, како би он, упркос црвеном картону добијеном на утакмици против Босне и Херцеговине, могао заиграти против Белгије у осмини финала.
Упркос настојањима предсједника ФИФА-е Ђанија Инфантина и предсједника дисциплинског комитета ове асоцијације Мохамада Ал-Камалија да одлуку прикажу као регуларну и са упориштем у правилима, она је и даље само скандалозни преседан учињен по недовољно артикулисаном дискреционом праву, па се стога не може правдати укидањем суспензије за Кристијана Роналда прије почетка првенства, премда је и та одлука изазвала жучне и опречне реакције.
Нарочиту мучнину у читавом случају изазива изравно укључивање Доналда Трампа и његово срамотно лобирање да се Балогуну омогући наступ у утакмици против Белгије. За тако експлицитним и транспарентним политичким притиском с циљем фаворизовања домаћих спортиста нису посезали ни Мусолини у Италији 1934. године, ни Хитлер у Берлину двије године касније, па ни аргентинска војна хунта 1978. године. Истини за вољу, сјену на прву аргентинску титулу свјетског првака баца спорна утакмица са Перуом, пресудна за улазак у финале, али ту је ријеч о добром, старом и одвратном спортском мешетарењу и намјештању, нипошто о политичком притиску.
Но Трампов поступак нипошто не оправдава слуганску снисходљивост и послушност Инфантинија и Ал-Камалија, које никакав закон и никакво правило нису обавезивали да изађу у сусрет захтјеву једног егоманијака и психички обољелог ђутурума из Бијеле куће. Ипак, било би веома наивно и погрешно вјеровати да су и Трампов захтјев и одговор ФИФА-е били дио завјере за историјски успјех репрезентације САД. Уосталом, утакмица са Белгијом показала је да је ту ријеч о једном медиокритетском тиму којем је већ и сам улазак у елиминациону фазу Мундијала историјски успјех.
Ријеч је о пуно опаснијем феномену који надмашује границе спорта и који ће имати погубне посљедице на пуно ширем плану. Наиме, осовина Трамп-Инфантини демонстрирала је вољу и спремност корпоратократије да ноншалантно гази преко закона и правила и оно што је учињено на свјетском првенству, Трамп већ одавно покушава да учини у Сједињеним Државама. Укидање црвеног картона Балогуну истовремено је значило показивање црвеног картона и легализму и легалитету и њиховим принципима.
Истини за вољу, у Сједињеним Државама по инерцији још увијек постоји уставни и легислативни фронт који се опире офанзиви трампистичког волунтаризма и, зашто не рећи, новог, мутираног облика фашизма, али питање је колико ће та борба бити успјешна, поготово у земљама које немају снажну традицију и културу поштивања устава и законитости. Ту борбу додатно опструише парадигматични поступак ФИФА-е, која све мање дјелује као спортска асоцијација а све више као корпорација.
Преиначавање Балогунове суспензије у условну санкцију само је посљедњи у низу скандала којима је ФИФА допустила да земља домаћин, односно САД, изравно утиче на одбацивање пропозиција и правила, чиме је дерогирано начело једнакоправности учесника у спортским такмичењима. Ипак, такав послушнички однос Инфантина и његове корпорације према Трампу, о чему сам већ писао, неће упропастити фудбал, нити спорт уопште, али хоће, у корпоративним друштвима, довести до помјерања односа према спорту ка оном који је приказан у маестралном филму Ролербол из 1975. године.
Посљедице по друштво у цјелини, поготово у малим земљама које су државотворну, грађанску и националну свијест замијениле историјским и митоманским тлапњама, могле би лако бити још погубније. Лишене свијести, али и механизама који штите идеју јавног добра, такве ће земље преко своје извршне и законодавне власти беспоговорно пристајати на захтјеве и уцјене не само Доналда Трампа, већ и других корпоратократа, укључујући ту и малигне појаве попут Питера Тила и Илона Маска, који су себи давно прискрбили нимало ласкаву титулу технофашиста.
Због тога је, поготово у малим земљама какве су постјугословенске, од пресудног значаја прављење коперниканског обрата ка Европи и одустајање од псећег послушништва према Трампу или Путину. То послушништво може донијети корист, и доноси је, владајућим елитама, али по цијену довођена друштва у вазалски, а сутра можда чак и ропски положај. Корпоратократија и велесиле у којима она цвјета неће ријешити ниједан проблем који постоји у овдашњим државама, већ ће рјешавати искључиво властите интересе, не обазирући се на интересе овдашњих друштава, баш као што се Инфантино и Трамп нису обазирали на пропозиције и правилнике по којима би се требало одигравати свјетско првенство у фудбалу.
