Пише: Елис Бекташ
Скупштина града Сарајева или како се већ зове тај отужни скуп цивилизацијских дотепенаца гласала је за одлуку о повратку споменика хабсбуршком престолонасљеднику Францу Фердинанду и његовој супрузи Софији, страдалим у атентату ког је, по ко зна чијем подстицају, извела Млада Босна.
Та одлука не би била скандалозна само под једним условом, ког сарајевска законодавна тијела, како стоје ствари, не могу чак ни разумјети а камоли остварити: да се, скупа са спомеником Аустро-угарском престолонасљеднику, у Сарајево врате и споменици Младој Босни, па чак и краљу Петру, а уз њих и многи уклоњени партизански споменици.
На тај начин би Сарајево показало да је дорасло мудрости једног Цезара који, након што је у грађанском рату убио Помпеја, забрањује да се, у складу са до тада важећим обичајима, руше споменици претходног владара. Плутарх минуциозно примјећује да је таквом одлуком, да сачува Помпејеве споменике, Цезар и властите сачувао за вјечност.
Овако, са враћањем споменика Фердинанду и са истрајавањем на симплификованој интерпретацији Младе Босне као терористичке и великосрпске организације, Сарајево чини још један корак на свом путу који га води све даље од разумијевања историје али и од разумијевања себе сама, а уједно продубљује идеолошке конструкте од којих је Босна и Херцеговина обољела, са овом одлуком, чини се, на смрт.
Позиционирање Фердинанда као парадигме мителеуропе, премда је управо тај надвојвода био у много аспеката инцидент у хабсбуршкој структури моћи и позиционирање Младе Босне у улогу великосрпских терориста а краља Петра у улогу окупатора, гради непрелазну барикаду између Сарајева и разумијевања историје. Да будем још оштрији и још прецизнији, гради непрелазну барикаду између Сарајева и Сарајева.
Са враћањем споменика Фердинанду а без враћања осталих споменика, Сарајево је себе осудило на улогу касабе обољеле од аутолатријске схизофреније, на улогу провинцијског полуинтелигента који вапи за макар и најнезнатнијим знаком пажње својих узора, не разумијевајући њихову природу и на улогу Ћоркана који будаласто блене у гаћице швапске циркуске плесачице на жици. Дакле, на улоге којима је Сарајево савршено дорасло и у којима се најбоље сналази.
