Пише: Елис Бекташ
На измаку треће седмице америчко-израелске агресије на Иран једна ствар драматично упада у очи. Док се вашингтонско ратоводство кочопери пред камерама и по друштвеним мрежама интензитетом какав раније није виђан и док се ирански званичници редовно оглашавају, дотле је један од најзначајнијих актера ове мучне представе, Бењамин Нетањаху, нестао с радара јавности.
За разлику од прошлогдишње размјене ракетних удара са Ираном, када је био итекако медијски видљив и политички активан, као и током агресије на Газу, Нетањахуов контакт са јавношћу посљедњих је дана сведен на веома суспектне фотографије и видео-клипове за које многи вјерују да су плод вјештачке интелигенције, а уз њих се јавности сервирају и старе фотографије са новим датумом.
То, наравно, није довољан и поуздан доказ да је Нетањаху убијен или да је због рањавања онеспособљен за обављање дужности премијера земље у рату, већ треба допустити могућност да се материјали који изазивају сумњу свјесно употребљавају у тактици обмањивања, али не треба одбацити ни ону прву опцију.
Углавном, чињеница је да се израелској, али и свјетској јавности по питању рата обраћају предсједник Израела Херцог и министар одбране Кац, док су дојучерашњи најкликтавији јастребови ционизма, Нетањаху и Гвир, једноставно одсутни или барем нису присутни на увјерљив начин.
Случај одсутног Нетањахуа, у часу када Израел води три рата, против Ирана, Газе и Либана, а увелико се спрема и за четврти, онај у Сирији, отвара неколико могућности. Или је израелски премијер убијен, односно толико тешко рањен да не може обављати своју функцију, или је највећа кукавица на челу неке државе у новијој историји, кукавица која је увукла своју државу у агресиван рат са неизвјесним исходом а потом се забарикадирала у некакву бункерчину или чак побјегла из земље. Можда Нетањаху чак живи у страху од Израелаца којима је доста ционистичког крволочног лудила и државног тероризма који се систематично спроводи већ годинама под његовом диригентском палицом.
Уколико је Нетањаху трајно инкапацитиран за обављање јавне функције, то представља огроман проблем за израелску државну администрацију која ће у преговоре са Ираном, кад год до њих да дође, морати изаћи са играчем са клупе, односно са политичаром који има знатно мању специфичну тежину и који сигурно неће уживати подршку Вашингтона какву ужива мистериозно недостајући премијер, а то би несумњиво ослабило ионако слабу позицију Тел Авива у будућим преговорима.
Елис Бекташ: Инфантилно премјеравање курчи… пардон, пребројавање ракетица
Не треба искључити могућност да Израел управо због тога интензивира ратне операције и настоји да их разграна до тачке када оне више неће бити контролисане, односно да претвори Блиски исток у буктињу која пријети да прогута не само Иран и арапске земље, већ и сам Израел. Могуће је да ционистичко вођство рачуна да би такав развој догађаја могао принудити западне земље да се врате на позицију бескомпромисне и безусловне подршке Израелу, каква у овом тренутку тешко да постоји игдје друго осим у Вашингтону.
Ипак, чини се да је епоха уцјењивања запада траумом из прошлости дошла до свог краја и да тај аргумент једноставно више нема снагу коју је некад имао, па би се могло испоставити да је авантура коју су агресијом на Иран започели Трамп и Нетањаху једна од најпогрешнијих и најбудаластијих одлука у скоријој историји, још од оне када је Хитлер одлучио да нападом на радио-станицу Глајвиц започне рјешавање њемачких државних, националних и територијалних питања.
