Пише: Даница Поповић
Да бисмо предвидели будућност неке земље, довољно је да погледамо њене институције. А све што сматрамо предусловом просперитета – климатске, географске или културне разлике међу народима – све то пада у други план!
То би барем нама морало да буде јасно. Погледајмо само Чехе или Пољаке, па и Мађаре, који још са завишћу помињу колико је нама било боље у социјализму, мада су нас одавно престигли. Сви смо деведесетих имали БДП од неких хиљаду долара по становнику, да би данас Пољаци и Мађари имали 23.000, Чеси још мало па 30.000, а ми тек 12.300 долара! А ништа се није променило, ни култура, ни географија, ни клима, ни народ… Шта је онда узрок њиховог просперитета? Одговор је – институције.
Овогодишњу Нобелову награду за економију добили су Дарон Асемоглу, Сајмон Џонсон и Џејмс Робинсон, управо за истраживања о томе зашто друштва за лошим институцијама не остварују динамичан и одржив привредни раст. Одговор је у карактеристикама институција. Ако се људи брзо и лако укључују у пословне подухвате (па су институције инклузивне), ето просперитета! Ако су екстрактивне, пиши пропало. Диван пример наводе нобеловци Асемоглу и Робинсон о процвату Венеције, која је 1330. постала велика као Париз и била око три пута већа од Лондона! Узрок њеног просперитета лежао је у институцијама. Свако је могао да дође у Венецију и постане поморац на броду који са истока довози зачине, византијску робу и робове. И свако је, без динара у џепу, могао да изнајми брод и посаду!
Након успешне пловидбе, 75 одсто профита одлазило је власнику брода, поморцу би припало 25 одсто. Велика зарада! Млади је поморац могао да купи власништво над две трећине брода, и након наредне пловидбе би му следовала половина профита. Губитак се увек делио равноправно. Строгост и јавност рада венецијанског суда запамћена је заувек. Млади будући поморци хрлили су у Венецију. Девојке су јуриле за њима, а пратили су их кувари и глумци, писци, сликари и вајари, чије су мецене постали баш ти бивши бродовласници, па племићи… па дуждеви…
То је трајало све док нови богаташи и дуждеви нису увидели да већина новца може остати само њима, па су институције, уместо инклузивних, постале екстрактивне. Венеција се од тога никад није опоравила. А данашњи лауреати – нобеловци на то су рекли: „Данас становници Венеције праве сладолед и продају стаклене ђинђуве хордама странаца, који долазе да виде Дуждеву палату или лавове на Катедрали Св. Марка, донете из Византије као ратни плен, у време када је Венеција владала Средоземљем. Од економске силе Венеција се данас претворила у музеј.“ И то је прича о екстрактивним институцијама – када добит не припада свима, ни слободе, ни будућности.
Колико год да се многима данас не свиђа глобализација, управо је она пример скупа просперитетних, инклузивних институција, које су једно време владале светом. Исто важи за доба стварања Европске уније, чији је дводеценијски динамичан раст последица тога што су избрисане границе између земаља! А онда су наишли Брегзити, Трампови, Шолцови и остали мудраци који знају боље и кажу: ми желимо царине, ми хоћемо домаћу заштиту! Може, наравно. Ставите, као САД, царине од 100 одсто на кинеске електричне аутомобиле, биће вам то од користи, али само ако сте амерички локални дужд. Свима осталима, а на крају баш и тим дуждевима, следи сигурна пропаст, као некада Венецији.
А то се већ дешава. Медији управо јављају да у Немачкој (не у Буркини Фасо или на Борнеу) већ влада несташица неких основних лекова, антибиотика, сирупа за снижавање температуре, сада нема чак ни физиолошких раствора. А захваљујући екстрактивним институцијама које у Немачкој цветају, тамошњи медији јављају да решење није на видику.
Зато је можда ова Нобелова награда додељена баш у последњем тренутку.
Извор: Радар