Čudni putevi jednog aforizma

„Riječi vjera, narod, nacija ili pak komunizam i partija – nisu mi ništa značile. Jedina ‘politička’ rečenica koju sam napisala (a i nju sam ukrala od jednog d‌jeteta) glasi: Volim svoju zemlju zato što je mala pa mi ju je žao“, pisala je Dubravka Ugrešić

Piše: MUHAREM BAZDULJ

Pre nepunih mesec dana u Amsterdamu  je umrla Dubravka Ugrešić, uz Davida Albaharija globalno najpoznatija i najuvaženija književna figura rođena u drugoj (socijalističkoj) Jugoslaviji. U prvih nedelju-dve nakon smrti objavljeni su brojni nekrolozi, što u zemljama bivše Jugoslavije, što u Velikoj Britaniji, Americi te drugim zemljama, uključujući i Holandiju u kojoj je Ugrešićeva živela tokom poslednje tri decenije.

Ratni raspad Jugoslavije podelio je živote praktično svih tadašnjih jugoslovenskih državljana na dva dela. Kad je o piscima reč kod malo koga je taj rez tako očigledan kao u slučaju Dubravke Ugrešić. Kad je počeo raspad, Dubravka Ugrešić je bila u ranim četrdesetim godinama. Bilo je višestruko afirmisana: kao pisac za decu, kao rusistica, kao autorka književnog predloška za jedan uspešan i popularan film („U raljama života“ Rajka Grlića) te naposletku kao prva žena koja je dobila NIN-ovu nagradu za roman godine („Forsiranje romana-reke“).

Nakon što su vlast u Hrvatskoj preuzeli Franjo Tuđman i HDZ, Dubravka Ugrešić odmah biva jedan od najdirektnijih kritičara njihove nacionalističke politike. Svoje kritičke članke objavljuje u uglednim zapadnim listovima što izaziva pravu medijsku hajku pravovernih „patriota“. U takvoj atmosferi, ona je praktično prisiljena da se nađe „između azila i egzila“. Preseljava se u Holandiju i u toj zemlji, u prevodu na holandski jezik, premijerno objavljuje svoju prelomnu  esejističku knjigu „Kultura laži“. To holandsko izdanje bilo je svetska premijera, mada se radilo o prevodu. Knjiga je u Holandiji objavljena 1995. i za nju je dobila možda i najvažniju evropsku nagradu za esejistiku „Šarl Vejon“ (Među dobitnicima su Lešek Kolakovski, Aleksandar Zinovjev, Rože Kajoa, Đerđ Konrad, Edgar Moren, Cvetan Todorov, Klaudio Magris itd.).

Tek naredne, 1996, godine, knjiga u Zagrebu izlazi na (srpsko)hrvatskom originalu.

Jedan od najcitiranijih odlomaka iz ove knjige je šesti po redu fragment prvog eseja iz knjige koji se zove „Taman početak“. Tu Dubravka Ugrešić kaže ovako: „Rasla sam u multinacionalnoj, multikulturnoj i monoideološkoj zajednici pred kojom je bila budućnost. Politika me nije zanimala. Roditelji me ničemu takvom nisu učili. Riječi vjera, narod, nacija ili pak komunizam i partija – nisu mi ništa značile. Jedina ‘politička’ rečenica koju sam napisala (a i nju sam ukrala od jednog d‌jeteta) glasi: Volim svoju zemlju zato što je mala pa mi ju je žao“ (Dubravka Ugrešić: Kultura laži, Arkzin, Zagreb, 1999, s.17).

„Kultura laži“ je najpoznatija nefikcijska knjiga Dubravke Ugrešić, a ne bih se čudio da je „politička“ rečenica pripisana „jednom d‌jetetu“ najcitiranija i najparafraziranija rečenica iz knjige. Najbanalnija internetska pretraga za par sekundi nam otkriva masu primera citiranja ove rečenice: od novinskih kolumni do naučnih radova i doktorata. Otkad sam, pre valjda i četvrt veka, prvi put čitao „Kulturu laži“, nebrojeno puta mi je i samom pala na pamet ta rečenica. Efektna je i sugestivna, a čak i ta (mislio sam) mistifikacija o detetu od koga je (tobože?) rečenicu čula doprinosila je njenoj privlačnosti i pamtljivosti. Međutim, u intervjuu koji je 2002. dala časopisu „Reč“ Dubravka Ugrešić ponavlja da je dotičnu rečenicu „ukrala“, uz dodatno (makar i blago) preciziranje pa sada „izvor“ nije tek „dete“ nego „devojčica“.

I ne bih se svim tim ovde sada bavio da neki dan na štandu jednog bukiniste nisam ugledao knjigu Brane Crnčevića „Piši kao što ćutiš“. Nekad davno, pre blizu trideset godina, čitao sam tu knjigu u Sarajevu, ali sam zaboravio sve osim da su mi neki aforizmi bili jako duhoviti. Prodavac je za knjigu tražio 150 dinara, neznatnu svoticu kojom se već neko vreme u Beogradu uglavnom ni espreso ne može platiti. Petnaestak minuta kasnije, pio sam espreso i čitao Crnčevićevu knjigu. I u njoj, već uz sami početak, nailazim na sledeći aforizam: „Moja otadžibina je mala, volim je jer mi je žao“ (Brana Crnčević: Piši kao što ćutiš, Slobo ljubve, Beograd, 1979. s. 14).

Ima nečeg u ovoj koincidenciji od čega bi se dugačak esej mogao napraviti, ali ovde ću samo skicirati neke pravce u kojim bi se taj esej mogao kretati. Dubravka Ugrešić i Brana Crnčević nisu bili bliski ni poetički ni politički. Naprotiv. Ne znam da li je ona igde njega pomenula imenom, ne znam ni da li on jeste nju, ali on je definitivno bio jedan od simbola one književne sorte koju je Dubravka Ugrešić najvehementnije kritikovala. Ne verujem, međutim, da je ona znala da je rečenica koju je navodno „preuzela“ od neke devojčice zapravo Crnčevićeva. Ne mislim da je svesno pravila plagijat. Nije ovo jedini Crnčevićev aforizam koji se citira i parafrazira gotovo kao narodna mudrost.

Pitam se takođe da li bi svi oni koji pominjanu rečenicu iz eseja Dubravke Ugrešić sa odobravanjem i oduševljavanjem citiraju radili to isto kad bi znali ko je njen pravi autor. A ako je rečenica dobra, zar je važno ko je autor? Je li važniji sadržaj knjige ili ime njenog pisca? Može li ime autora lišiti artefakt njegove umetničke snage?

Od vremena kad je Crnčević objavio svoj aforizam do vremena kad ga je Dubravka Ugrešić u „Kulturi laži“ parafrazirala, prošlo je više od petnaest godina. U međuvremenu se mala zemlja iz izvornog aforizma raspala na pola tuceta još manjih. Nije to bila jedina negativna evolucija. Iz vremena u kojem se pisalo kao što se ćutalo prešlo se u epohu kulture laži. I sve je više razloga za žal.

Izvor: RT Balkan