Београд се убрзано придружује групи тзв. глобалних градова, који све мање имају везе са државом и народом којима формално припадају.
Недавно је Београд, односно Сурчин, добио организацију специјализоване светске изложбе Експо 2027. године. Лепо, заиста! У оштрој конкуренцији приликом одлучивања у Паризу малена Србија је иза себе оставила САД (Минесоту), Аргентину, Тајланд и Шпанију. Не улазећи експлицитно у које, мора да је имала убедљиве аргументе. На концу, поражена је и шпанска Малага, а на победи је честитао и славни Антонио Бандерас, чији је она родни град. Будући да ће тема бити „Игра(ј) за човечанство – спорт и музика за све“, изложба ће очигледно имати забаву као будући смисао (имитације) живота. Типично за Београд, по чему је он постао шире препознатљив.
Само што се неће одржати на савским и дунавским сплавовима, већ у новоизграђеном комплексу уз будући национални стадион, где ће се потом преместити сајам. Одлично оправдање за уклањање постојећег сајма као градског репера и пренамену простора.
Одмах су објављене процене о цени градње објеката и колико ће се повећати. Такође, и колико ће за три летња месеца трајања бити учесника, (ин)директан економски ефекат, нето-добит, популациона и просторна величина потенцијалног тржишта, број нових радних места… Иако ће се одржати тек за четири године, прецизно (?) се предвиђа да ће на изложбу у Београд доћи 2,59 милиона људи, тј. да ће бити укупно четири милиона посета.
Опомињући пример или никако „грлом у јагоде“
Али, опрез! „Чувај се Данајаца и кад дарове доносе!“ Ако су економски и други ефекти тако позитивни, како то да се једној малој и уз то већ деценијама пропагандно-политички проказаној Србији дозволио тријумф? А ради се о земљи, опште је познато, која се супротставља Западу као самопроглашеној „међународној заједници“. Раније је то „зарадила“ не слажући се са начином растакања СФРЈ и принципима њене поделе, а сада јер неће да призна „независност Косова“ и да уведе санкције Русији. Како и зашто је њој, таквој, дозвољено да порази много моћније земље, од којих су две чланице НАТО-а, а једна од њих (још) водећа светска сила?
Нема места еуфорији. На то упозорава пример Пловдива, древног „града на шест брегова“ и другог по бројности становништва у Бугарској, који је 1991. такође био домаћин манифестације Експо – последњи у овом делу света пре него што ће то бити Београд 2027.
Непосредно пред одржавање изложбе, која је, индикативно, уследила одмах после имплозији Источног блока, имао је око 380.000 становника и пре тога деценијама умерен, али стабилан демографски раст. Убрзо, следећих година по окончању изложбе број становника града опао је за готово 40.000 и на нивоу 340.000-345.000 остао до данас.
Наравно, била је то последица наглог „отварања“ земље, опадања природног прираштаја читаве нације и масовних економских миграција на Запад, али све то у случају Пловдива није успео да спречи Експо. Опште негативне трендове није ублажио ни статус европске престонице културе 2019. године.
Штавише, чак и каснији стагнантан демографски ток постигнут је само захваљујући интензивном досељавању становништва из околине и удаљенијих, планинских предела, који су због тога временом претворени у праву „демографску пустињу“ (посебно Родопска област на југу).
Од свесрпске престонице ка глобалном граду
Постоји опасност да се слично догоди са Београдом и Србијом после изложбе Експо 2027. године. Предуслови већ постоје. Пред слом СФРЈ 1991. године њен главни град имао је 1,33 милиона становника и чинио 4,8 процената популације заједничке земље, тј.13,7 процената тадашње федералне јединице Србије. Према недавном попису 2022. нарастао на 1,69 милиона, али је остао главни град само „резидуалне државе“ Србије и у њеном укупном становништву (наравно, рачунајући и Косово и Метохију) учествује са око 22 процента.
Као што се десило са Бечом после нестанка Аустроугарске 1918, тако је и Београд постао „велика глава на малом телу“, укључујући сва питања и проблеме које та чињеница доноси.
Београд се убрзано придружује групи тзв. глобалних градова, који све мање имају везе са државом и народом којима формално припадају. Он, с једне стране, из читавог гравитационог подручја – а то је већи део Србије, па и шире – неодољивом снагом „исисава“ становништво, а с друге стране, у њему се концентрише страни капитал и инвестиције, јер ће се ту најбрже оплодити. На примедбу да то додатно увећава постојеће регионалне разлике и да развојем треба да се другачије управља, неистомишљеници и заступници разних интересних група ће оптимистички одговорити да ће Београд бити „локомотива“ која ће „повући“ остатак Србије. У том смислу се већ увелико глорификује и добијање изложбе Експо.
Али, када Експо мотивише ново досељавање у Београд – а хоће – ко ће остати у остатку Србије да би тај потенцијални развојни „замајац“ имао смисла? Даљу популациону и осталу концентрацију у Београду нужно је демотивисати, а не стимулисати.
Претходни попис је белодано показао да су у демографском паду не само планински и погранични крајеви, сеоска насеља и градови мале и средње величине, већ готово сви већи градови у Србији. Оно мало резерви становништва што је преостало неопходно је сачувати да би се покушала каква-таква обнова, а не још дубље понирати у разобручену, неповратну београдизацију. Не мора се ништа измишљати: има позитивних искустава у свету, а и не мора се далеко гледати – близу је пример Љубљане и Словеније.
Експо неће пресудно, али хоће додатно допринети „окивању“ плодног сремског земљишта у изграђен простор – саобраћајнице, бетонске површине, зграде, тржне центре, паркинге… Многи ће рећи да неће заузети тако велику површину, али није то прво нити последње што се гради. И мало-по-мало… А шта ће нас хранити? Ах, да – јешћемо синтетичко месо, хлеб, воће, поврће…
Како спречити да се на рачун читаве Србије, која се празни, оствари „Велики Београд“ и да временом срасте са Новим Садом у урбану целину налик на праву конурбацију – на пример, неки Бео-Сад? Дуж старог новосадског пута су се већ прстасто нанизали и готово спојили Земун Поље, Батајница, Нова и Стара Пазова и Инђија, а до Сремских Карловаца, Петроварадина и Новог Сада није далеко. Сели ли се то стихијски Србија у Срем? У Панонску низију? Она, истина, привлачи, али је – то се зна – „гробница народа“.
Миломир Степић
Извор: РТ Балкан
