Зашто се баш сада распламсао сукоб Јерменије и Азербејџана? Шта то значи за Русију, а шта за Иран и Турску? О томе за ДЊ говори експерткиња за безбедност Хана Ноте из бечког Центра за разоружање и непролиферацију.
ДВ: Сукоб између Азербејџана и Јерменије долази у тренутку када је Русија преокупирана тешким војним поразима у Украјини. То није случајност, зар не?
Хана Ноте: То апсолутно није случајност и Азербејџан је изабрао прави тренутак. Они су искористили ту прилику, тај „прозор могућности“, када је пажња Русије усмерена на друге ствари. Заправо, није први пут да се то догађа. Понашање Азербејџанаца постало је много провокативније – не у смислу начина и врсте напада, већ у смислу подизања улога око Нагорно-Карабаха још на самом почетку рата у Украјини. Они испитују колико далеко могу да иду, а сада смо сведоци све веће ескалације тог сукоба.
Мислим да има смисла процена да – у тренутку када је Русија заокупљена Украјином, када су њена политика и њена дипломатија фокусиране на сукоб у Украјини, а при чему се, као што сте исправно истакли, ситуација за Русију погоршава – мањи актери у руском комшилуку реагују и хоће да испитају колико далеко могу да иду у сукобима у којима је Русија историјски увек била моћан посредник.
С обзиром на то да је Русија сада заокупљена Украјином, а Европа зависна од алтернативног снабдевања гасом и нафтом из Азербејџана, чини се да влада у Бакуу има доста могућности да још више заоштри ситуацију, зар не?
Не бих желела превише да спекулишем о следећим корацима Бакуа, али сматрам да је важно указати да је Азербејџан одлучио то да учини, иако су високи званичници те земље недавно били угошћени у Бриселу на високом нивоу. Европска унија током последњих неколико месеци покушава да се више укључи као посредник између Јерменије и Азербејџана, па ипак је, само неколико седмица након састанка у Бриселу, дошло до ескалације. Тако да је то прилично невероватно.
Које би то друге земље могле да искористе тај, како сте рекли, „прозор могућности“?
Падају ми на памет Иранци. Мислим да су они, захваљујући рату у Украјини, мало ојачали своју позицију и утицај у односима са Русијом. То се, на пример, види када је у питању војна и одбрамбена сарадња. Русија је углавном била та која диктира услове, она је одлучивала шта се продаје, а шта се не продаје Иранцима. Сада је ситуација таква да Иранци заправо дају дронове Русији. На Твитеру сам видела прве назнаке тако нечег – да су иранске беспилотне летелице можда коришћене у Украјини, мада то није потврђено.
Зато мислим да су Иранци постали мало важнији за Русију, јер је она сада више изолована. То би могло да доведе до снажније акције Иранаца у Сирији, што би Русија могла чак и привремено да поздрави. Иако је Русија смањила обим свог деловања у Сирији, она жели да обезбеди да постоји баланс између осталих актера, да ниједан од њих буде превише истакнут.
У суштини, ми на Западу смо склони да на Русију гледамо као на актера на тим разним политичким позорницама и који не делује стабилизујуће. Сложила бих се с проценом да Русија није успела да одрживо стабилизује Сирију. Она није нужно стабилизујући актер ни у Либији.
Али, хајде да спекулишемо: ако Русија буде значајно ослабљена због рата у Украјини и буде уклоњена као снажан актер из те једначине, ситуација коју ћете добити можда неће нужно бити стабилнија. Све ће зависити од тога на који начин ће други актери испунити вакуум који би иза себе оставила Русија и да ли ће они да делују стабилизујуће.
А шта очекујете од Турске док изгледи Русије постају суморни?
То је добро питање. О томе сам много размишљала последњих шест месеци, а и писала сам нешто о томе. Мој закључак је да је овај рат, како тренутно стоји, довео до ситуације у којој Анкара сада има већу полугу моћи у односима са Русијом, али и са ЕУ-НАТО. Турска је у овом тренутку кључни посредник – било да је реч о извозу жита, потенцијалној размени заробљеника или неким другим стварима. Турска сада себи може да дозволи храбрију спољну политику на некој од поменутих политичких позорница. Мој закључак је да би Анкара желела да види донекле понижену Русију, а у сваком случају Русију која не побеђује у рату у Украјини.
Али ако Русија буде поражена и понижена у рату у Украјини, то би могло да створи ситуацију која Турској не би користила, јер је она веома блиска са Русијом. Турска је накупила много искуства у решавању спорова у сарадњи с Русијом, иако те земље имају различите интересе. Успешно су успоставиле тренутни модел у Сирији, у почетку у оквиру групе Астана, а онда и билатерално. Потом су то учиниле и у Либији, а онда и у Карабаху.
Постоји, дакле, то нагомилано искуство и мислим да Турска око свих тих питања више воли да се договара с Русијом, а не да се Русија потпуно уклони из те једначине.
Извор: Дојче Веле
