Примио сам оба пакета у потпуном реду, и ћебе, обрадовао сам се пакетима као мало дијете, поређала… разне ђаконије, да ти не говорим шта ме више обрадовало у пакетима. Имам и вунену пижаму, тако немај бриге… Ништа ми не пишеш о атељеу, питао сам те, то ми је важно, ма шта да је са њиме…
Овако је велики сликар Петар Лубарда писао првој супрузи Јелени 1. јануара 1942. из немачког концентрационог логора у коме је био заточен током Другог светског рата.
Његова писма из тог периода „Новостима“ је ексклузивно показао Петров синовац, сликар Ђуро Лубарда.
Сећање на Лубардин живот и дело минулих година истрајно оживљавају чланови Фондације која носи његово име, а коју су основали сестричина Ђина Лазар и Ђуро Лубарда. Из богате породичне архиве изронила су недавно писма која је Петар слао из заробљеништва, а уз њих и фотографије радова које су настајале тих година.
– Петрова писма из логора су део породичне архиве. Морам признати да их раније нисам детаљно читао. Обраћао сам пажњу само на делове који су мени били интересантни.
Међутим, једна млада научница Наташа Јовановић припрема рад о Петру, а ја сам пристао да јој помогнем. Скенирајући за њу једно, успевао сам да у целости прочитам друго писмо, и тако редом, прочитао сам сва – прича Ђуро, који је већ годинама повремени становник Херцег Новог, у коме је и седиште Фондације за Црну Гору.
Петрова писма углавном су адресирана на његову прву супругу Јелу, историчарку уметности која је дипломирала на Сорбони, а њега увела у париске музеје и ликовне кругове. Ословљава је са „Јелочко“, потписује се са Петрушка и пише редовно прво из Немачке из логора, потом из Италије.
Међутим, једна млада научница Наташа Јовановић припрема рад о Петру, а ја сам пристао да јој помогнем. Скенирајући за њу једно, успевао сам да у целости прочитам друго писмо, и тако редом, прочитао сам сва – прича Ђуро, који је већ годинама повремени становник Херцег Новог, у коме је и седиште Фондације за Црну Гору.
Петрова писма углавном су адресирана на његову прву супругу Јелу, историчарку уметности која је дипломирала на Сорбони, а њега увела у париске музеје и ликовне кругове. Ословљава је са „Јелочко“, потписује се са Петрушка и пише редовно прво из Немачке из логора, потом из Италије.
Додаје да је нашао чак и запис о тренутку када је он рођен, 1942. у Београду, о чему је Петру писао његов отац. Међу писмима је и Петрова вест о одласку у Италију, а „Петрушка“, како је писмо потписано, није ни у таквим околностима, заборавио рођендан Јелене Лубарде.
Занимљиво је да су сва писма из логора писана на једном комаду папира. Морала су да буду отворена, па се дуги правоугаони папир потом пресавијао у облику коверте. Свако писмо је имало печат логора и цензуре и повратну логорску адресу – Петров затворенички број 66765.
Уредно су у логору фотографисане и евидентиране и слике Петра Лубарде. На полеђини је неизоставно био логорски печат и Петровом руком исписан назив слике и његов потпис, једно писано ћирилицом друго латиницом.
По свему судећи, живот Петра Лубарде, једног од највећих наших сликара, још се може истраживати, а дугујемо му, сматра наш саговорник, и излазак на европску и светску ликовну сцену па и квалитетну монографију. Две које су до сада објављене резултат су приватне иницијативе. Морала би да је покажу и министарства културе и из Црне Горе у којој је рођен, и из Србије у којој је живео Петар. Заслужује подршку и пројекат „Крш у Лубардином пејзажу“, који је Фондација осмислила с циљем да окупи у ликовну колонију, у неком отвореном атељеу сликаре из градова у којима је Лубарда награђиван. Подсетићемо, награде је, и када су у конкуренцији били и Салвадор Дали и Пабло Пикасо, добијао у Паризу, Хагу, Сао Паулу, Токију, Њујорку…
Извор: Витка Вујновић/novosti.rs
