Превео за Журнал: Милош М. Милојевић
Не купују само гангстери српско и босанско наоружање ових дана
Терористи и гангстери уживали су златно доба обиља наоружања након распада Југославије деведесетих година 20. века. Сада је ред на западне владе. Док бесни рат у Украјини оне облећу регион у потрази за муницијом и мунобацачима. Производња оружја на Западном Балкану буја. Српски извоз оружја учетворостручио се од 2020. године; неким осамсто милиона евра вредна муниција доспела је у Украјину од почетка инвазије. Босански извоз током прва четири месеца ове године скоро се удвостручио у односу на исти период прошле године. Њене фабрике муниције раде у три смене, каже Јасмин Мујановић из Њу лајнс института за стратегију и политику.
Током Хладног рата, безбедносно параноична Југославија имала је велику војску чија је потпора био растући војно-индустријски комплекс. Остаци њене одбрамбене индустрије сада су концентрисани у Босни и Србији, које обухватају преко 90 одсто војног извоза са Западног Балкана. Од посебног интереса за Украјину и њене присталице је способност ове индустрије да произведи муницију и опрему и совјетског типа и оне које су у складу са НАТО стандардима. Тамошњи производи су углавном прилично јефтини: босанска граната може да иде за четвртину цене западног произвођача.
И у Босни и Србији постоје закони који ограничавају извоз наоружања у зараћена подручја. Али су пронашле заобилазне путање преко трећих ентитета. Америка, на пример, је главни купац босанских метака, које преусмерава према Украјини. Србија, упркос свом одбијању да уведе санкције Русији, испоручила је хиљаде артиљеријских граната преко Чешке, Турске и шипражја фантомских компанија. Чланице НАТО са Балкана – Хрватска, Албанија, Црна Гора и Северна Македонија – послале су велики део својих инвентара старе совјетске опреме. Недавни извештаји наводе да би Хрватска могла да ремонтује зарибале кувајтске тенкове М-84 (југословенску верзију совјетских тенкова Т-72) како би били послати Украјини.
За неке регионалне владе то је прилика да стекну политички кредит у односима са Америком и Европском унијом. То посебно ваши за оне које теже да се прикључе ЕУ, као што су Босна и Албанија. Украјина се користи тим сентиментом. У фебруару, украјински председник, Володимир Зеленски, позвао је на заједничку производњу оружја балканске државе како би се осигурао украјински „опстанак“. Економски мотиви такође играју значајну улогу, указује Катарина Ђокић са Међународног института за мировна истраживања у Стокхолму, још једног тинк-тенка. Босанске фабрике муниције, које су некада биле близу гашења сада су у потпуности попуњене радницима.
За Александра Вучића, српског председника, продаја наоружања Украјини је део деликатног одржавања равнотеже између Запада и Русије. Али је такође добро за пословање. „Волим када извозимо наоружање”, разметао се једном приликом, „то је чист доток девиза“. Српско оружје уобичајено се појављује у удаљеним сукобима. У јулу, Амнести Интернешенел, међународна организација за посматрање кршења људских права, известила је о проналажењу великих количина оружја српске производње у ратом разореном Судану. Истраживање које је спровео БИРН, мрежа балканских истраживачких извештача, и израелске новине Харец утврдило је скок отпремања српског оружја у Израел од напада из октобра 2023. године.
Српски извоз наоружања није увек по националистичком укусу. Милорад Додик, лидер Републике Српске (дела Босне којим доминирају Срби) који позива на формирање етничке српске наддржаве (superstate) критиковао је продају наоружања Украјини. Неки етнички Срби отишли су да се боре на страни Русије. Други у региону страхују због српског увоза наоружања, не због његовог извоза: недавно наручивање борбених авиона Рафал француске производње одобровољило је западне владе, али је озлоједило Хрватску и Косово. У сваком случају, деценијама након окончања ратова који су уследили након распада Југославије, балканска трговина оружјем и даље добро стоји.
Исправка унета 24. септембра 2024. године: изворна верзија овог чланка указује на Македонију као на државу чланицу НАТО. Мислили смо да напишемо Северна Македонија. Извињавамо се због ове омашке.
Извор: The Economist
