Piše: Ed Sajmon
Kada je duhoviti, ironični engleski pisac fantastike Teri Pračet intervjuisao Bila Gejtsa za časopis GQ 1995. godine, samo 39 odsto Amerikanaca imalo je pristup kućnom računaru. Prema podacima Istraživačkog centra Pju, svega 14 odsto bilo je povezano na internet. Na pragu ere interneta, dok su se optimističke fraze o informacionom superautoputu u 21. vek obilato koristile u politici i kulturi, autor serijala o Disksvetu bio je znatno manje ubeđen u to.
Pračet je pri razgovoru sa čelnikom Majkrosofta upitao šta bi se dogodilo ako bi neki pisac preko interneta širio neki užas i klevetu, recimo pseudonaučni rad u kom se poriče Holokaust. “Na internetu vlada neka vrsta ravnopravnosti informacija po njihovom značaju”, rekao je Pračet, “nema načina da se utvrdi da li su takve stvari na nečemu zasnovane ili ih je neko prosto izmislio”. Gejts je, očekivano, odbacio mogućnost bilo kakvog epistemološkog kraha. Ne nudeći nikakvo obrazloženje za to, milijarder je rekao piscu da će “postojati autoriteti na internetu… Način na koji proveravate nečiju reputaciju će u celosti biti mnogo sofisticiraniji”. Gugl će se pojaviti tek tri godine kasnije, Fejsbuk će biti osnovan za devet godina, a Tviter za jedanaest. Ako je Pračet i zazvučao sarkastično i cinično te 1995. godine, onda Gejtsov ozareni, panglosijski entuzijazam tri decenije kasnije deluje skoro pa sumanuto.
Pračetovo upozorenje možda je delovalo usamljeno u tom dalekom dobu nesputanog zanosa tehnologijom, ali nije on bio jedina Kasandra koja upozorava na mračnu stvarnost viđenu kroz tamni ekran pametnih telefona. Astrofizičar Karl Sagan je 1995. godine, u knjizi Svet progonjen demonima: Nauka kao sveća u tami, rekao da će “kada zapanjujuće tehnološke moći budu u rukama nekolicine… [i] kada ljudi ostanu bez prilike da sami određuju sopstvene namere ili obavešteno i promišljeno preispituju autoritete” nacija “uklizati, skoro neprimetno, nazad u sujeverje i mrak”.
Za mnoge čitaoce iz poslednje decenije prošlog veka, nakon sloma sovjetskog komunizma i naizgled večnog uspona američkog eksperimenta, svodovi moralnog univerzuma su se proširili i dobili su na značaju, delom zahvaljujući i navodno oslobodilačkoj moći tehnologije. Međutim, ono što su Pračet i Sagan profetski predvideli kao dolazak burnog razdoblja nije bio kraj istorije, nego krah istine. Nije to bila toliko kompjuterska revolucija koliko kompjuterska apokalipsa.
Pre Pračeta i Sagana, pre društvenih mreža i smartfona, farmi botova i veštačke inteligencije, postojala je osuđujuća knjiga Gutenbergove elegije: Sudbina čitanja u elektronskoj eri Svena Birkertsa. U knjizi objavljenoj pre tačno 30 godina, 1. decembra[1], Birkerts je doveo u pitanje nastupajuću digitalnu transformaciju u vreme kada je ona bila tek bljesak u očima ljudi poput Gejtsa (i mnogo pre Zakerberga i Maska). Kao manifest, Gutenbergove elegije suprotstavile su se tada preovlađujućem utopizmu devedesetih i nipodaštavanje knjiga gledale su kao nepopravljivu štetu.
Prema mišljenju autora, prepuštanje opipljivih knjiga nestalnoj mreži interneta pretnja je za našu pažnju, sposobnost da se udubimo u složeni narativ ili da uronimo u skoro pa transcendentni tok čitanja. “U savremenom društvu sve podriva čitanje”, piše Birkerts. “Sve se više naših međusobnih opštenja odvija preko strujnih kola, a te interakcije su po samoj svojoj prirodi takve da nas drže u lebdećem virtuelnom sada, na mestu udaljenom od nas samih”. Ako je to bilo tačno 1994. godine, koliko je to još tačnije danas? Kao protivtežu poništavanja ličnog ja, Birkerts se vraća književnosti, tvrdeći da smo u “sporom i meditativnom usvajanju knjige”, kako naziva “duboko čitanje”, u stanju da “održimo u životu opasnu i uzbudljivu ideju da život nije nizanje proživljenih trenutaka, nego sudbina”.
Mnogi kritičari su Birkertsa nipodaštavali kao džangrizavog luditu. Anonimni recenzent u Kirkusu ga je nazvao “nepopravljivim kniškim moljcem”, “namćorom” koji pruža “pojednostavljenu i neubedljivu jeremijadu”. Ven Stivenson iz Čikago rivjua isticao je da medij nije poruka, opisujući kako ne oseća nikakvu razliku dok čita Šejmasa Hinija sa papira ili sa ekrana, i zapitao je: “Zar je važno to što mi se glas ili reč prenose preko kompjutera? … To pitanje već počinje da me zamara”. Din Blobaum sa Univerziteta u Čikagu oštro je kritikovao Gutenbergove elegije jer od elektronskih medija prave “žrtvenog jarca za sve muke zapadnog sveta”, tvrdeći da Birkerts u svojoj argumentaciji odlazi predaleko i da kompjutere krivi za “pad obrazovanja, pismenosti i književne kulture”. Međutim, evo u čemu je stvar tridesetak godina kasnije: Birkerts je bio u pravu.
U središtu negativnih kritika stajalo je nerazumevanje toga koliko je informacija koja se prenosi preko interneta zapravo drugačija od one u fizičkom kodeksu, toj uvaženoj tehnologiji staroj dva milenijuma. Recenzent iz Kirkusa, na primer, zamišlja neku karikiranu verziju Birkertsa u različitim ključnim trenucima u istoriji kako gunđa zbog “hemijske olovke, pisaće mašine, štamparske prese”. Ali ono što ovakvi kritičari previđaju je da su to bile tehnologije proizvodnje, dok je internet istovremeno i tehnologija recepcije. U frenetičnom, međusobno povezanom, linkovima i hipertekstovima prožetom digitalnom univerzumu čitanje je kategorično drugačije iskustvo. Još važnije, fizička knjiga na polici je kosmos za sebe, dok je ta dimenzija unutrašnjeg i introspektivnog – ili ličnog – u virtuelnom domenu zamagljena.
Miroslav Zdravković: SFRJ u 1980: gde je bilo najviše knjiga po opštinama?
„Ako se išta promenilo u mom načinu čitanja tokom svih ovih godina, to je da sada više cenim stanje u koje me knjiga dovodi nego njen konkretan sadržaj“, tvrdio je Birkerts. Možda je to pre tri decenije zvučalo pretenciozno, ali danas mi se čini neprocenjivim. Na kraju krajeva, samo čitanje je i dalje u središtu našeg bića, možda i više nego ikada ranije u istoriji. Naši digitalni životi su posredovani rečima, bilo da je reč o graji Tvitera ili beskrajnom skrolovanju po Reditu, neprekidnim notifikacijama ili vazda promenljivom Fejsbuku. Ipak, to je suštinski drugačije iskustvo od uranjanja u Orkanske visove ili Mobija Dika, Gospođu Dalovej ili Uliksa. Ono što je žrtvovano nije čitanje u onom najobičnijem smislu, nego poseban doživljaj određene vrste čitanja, one opasno ugrožene vrste čitanja među svima nama privučenima zavodljivom pesmom sirena iz pametnih telefona.
Čitalački “tok” omogućava zaranjanje u drugačiji način postojanja, proširuje mogućnosti i svest. Bilo bi blesavo ponavljati izlizani, didaktički argument da velika književnost stvara dobre ljude – previše nacista je čitalo Getea i Šilera, uostalom – ali odustajanje od dubokog čitanja znači odbacivanje nečeg u nama ukorenjenog, dragocenog i jedinstvenog. “Romane čitam da bih se prepustio usredsređenoj i usmerenoj unutrašnjoj aktivnosti koja ide naporedo s mojim unutrašnjim životom i time ga štimuje i naglašava”, piše Birkerts. Privučen digitalnom pustoši kao i svi drugi danas, morao sam svesno da usmerim pažnju na čitanje, da se pripremim za boravak na tim čudnim mestima zvanim romani i to svesno posvećivanje vremena napravilo je nemerljivu razliku.
Bez te posvećenosti – a to je ništa drugo do jednostavno izražena želja – ne bih nedavno prošetao kroz više vekova staru ukletu kuću koja je glavni lik romana North Woods Danijela Mejsona, niti bih se izgubio u varljivom umu špijunke Sejdi Smit u Creation Lake Rejčel Kušner, putovao neizmernim prostranstvima Evroazije u godinama nakon Velikog rata sa Pintom u romanu Svijet i sve u njemu Aleksandra Hemona, niti bih upoznao desetine krajnje humanih likova u Caledonian Road, od napaćenih profesora istorije umetnosti iz generacije X, preko poljskih imigranata žrtava trgovine ljudima do britanskih lordova i hip-hop umetnika iz istočnog Londona, u čitavom univerzumu smeštenom među dve korice od kartona i ovekovečenom na 624 stranice. Knjige su kadre da izmene onu Birkertsovu glasovitu unutrašnjost, da saviju prostor-vreme kontinuum. Kao što Katja Apetkina piše u romanu Mother Doll,još jednom univerzumu koji sam posetio ove godine: “Vreme ne postoji… ali je beskonačno”.
Birkerts nije nužno štamparski mistik, ali ja jesam. S tim što je moj misticizam od izrazito materijalistička vrste, jer smisao je duh iz mašine zvane knjiga. Sasvim je prikladno to što je Gutenberg, nemački kopač zlata po zanimanju, na ideju o pokretnoj štamparskoj matrici došao pošto je video da se sličan mehanizam koristi pri presovanju grožđa za vino – oba uređaja namenjena su destilovanju duha svoje vrste. Efemernost interneta privlači entropiju, jer koliko je toga napisanog u proteklih nekoliko decenija skoro pa nestalo, a naš obilni učinak postaje svakodnevno spaljivanje Aleksandrijske biblioteke, dok kamen, papirus, pergament i papir opstaju vekovima. Štampana knjiga je živ stvor, sa papirom kao mesom i krvlju od mastila, tako da je, u poređenju sa listanjem stranica, puko skrolovanje anemično.
štampane knjige ostaju zona otpora prema neonskom bogu algoritma
Internet je, uprkos hvalospevima njegovih najvatrenijih pristalica, takođe fizičko područje. Iako je sastavljen od silicijuma i bakra, lemova i štampanih ploča, još uvek se opisuje kao eterična, bestelesna, duhovna sfera. Ta zabluda prisutna je gotovo trećinu veka i sa zabrinjavajućim žarom prihvaćena među najluđim digitalnim okultistima Silicijumske doline. Ali ono što me privlači knjizi nije puka poza, već činjenica da je bolja u onome što radi. Kodeks – osnovna struktura na kojoj se i danas temelji arhitektura knjige – ostaje suštinska tehnologija.
Irene Valjeho u knjizi Papirus: Izum knjige u antičkom svetu duhovito primećuje da je kodeks jedno od retkih pomagala koje bi klasični Rimljanin prepoznavao i kao putnik kroz vreme – knjiga bi, zajedno sa lopatama i sekirama, izgledala gotovo isto kroz vekove. Ono što knjigu čini savršenom, i zato ne traži promenu, nije njen izgled (jer mogu biti i lepe i ružne), ni cena (neke su skupe, neke jeftine), niti izdržljivost (neke traju večno, neke ne baš toliko) – već njihova sposobnost da nas isključe. U tome je izvor onog unutrašnjeg koje opisuje Birkerts, knjige nisu uronjene u kakofoniju interneta.
Jedna od najpotresnijih scena savremene književnosti, i danas bolno relevantna, jeste ona u kojoj Vinston Smit u 1984 Džordža Orvela u naručju skriva papirni dnevnik, van pogleda panoptikuma njegovog telekrana, i krišom zapisuje razmišljanja. Samo što telekran nije svevideći, deluje skoro pa primitivno u poređenju sa savremenim nadziračkim kapitalizmom. Danas Veliki Brat ne prisluškuje, ali Aleksa to radi. Nasuprot tome, štampane knjige ostaju zona otpora prema neonskom bogu algoritma, jer nikakvo petljanje sa kodom ne može da izbriše njihov sadržaj, kao što su hakeri nedavno pokušali sa Internet arhivom. Knjige nude utočište, sigurnost: Vinston ulazi u privatnu sferu književnosti jednostavno tako što sedne malo van domašaja objektiva kamere. To je sloboda koje će, bojim se, biti sve manje.
Kada govorimo o totalitarizmima dvadesetog veka, često to činimo s izvesnom naivnošću, kao da su najgore stvari ostale čvrsto zapečaćene u prošlosti, i mešamo tehnološki napredak sa slobodom. Dakle, razmislite šta su nacisti mogli da urade pomoću krhkih IBM-ovih bušenih kartica – i uporedimo to sa količinom podataka koji se danas čuvaju na serverima u vlasništvu onih istih koji sada omogućavaju nove oblike autoritarizma. „Ako književnost želi da preživi“, pisao je Birkerts, „mora da postane opasna“ – i postaje sve više. Ali još važnije: ako mi želimo da preživimo, moramo da se opismenimo, ponovo.
Izvor: Glif
