Превео: М. М. Милојевић
Све већа фискална криза показује како се не би требало носити са демографским изазовима
Шта Тереза Меј и Енди Барнам имају заједничко са Мишелом Барнијеом, Франсоа Бајруом и Емануелом Макроном? Свих петоро су сасвим отворено саопштавали јавности који су нужни компромиси око финансирања све старијег друштва, и све њих су због те искрености казнили јавност или штампа или опозициони политичари или сви заједно.
Претходне две деценије француске и британске политике су хумка за хумком предлога како успорити растућу потрошњу на издржавање старачког становништва. Исте две деценије одразиле су се јасно и на француску и британску фискалну равнотежу. Јавна давања старијим суграђанима расту и то далеко брже од повећања у земљама сличног нивоа економског развоја, а сличан тренд прати и однос дуга према бруто домаћем производу.
Старачка популација тешко да је особеност само земаља на обалама Ламанша (у изворнику Енглеског канала). У ствари, Француска и Велика Британија, у поређењу са другим европским државама имају солидну демографску слику. Проблем је како се са тим стањем носе, односно са преимућством пензионера у овим друштвима.
У Великој Британији проблем је двојак. Први је одбацивање обе највеће странке било каквог покушаја да се један део запањујуће високих трошкова старања о старима пренесе на оне који су кадри да га приуште Британски трошак за здравствено старање и негу оних који су старији од шездесет пет година удвостручио се од почетка новог миленијума, а изостанак упоредивог раста буџетског дохотка је истовремено довео до црпљења средстава за улагање у инфраструктуру и повећања задуживања земље.
Други проблем је такозвано „тројно закључавање“ државне пензије, којим се гарантује да се исплате увећавају сваке године по највишој стопи између стопа инфлације, раста зарада или стопе од два и по одсто – што је изванредно повољан договор због којег раст трошкова за исплату пензија превазилази стопу раста броја пензионера те по којем животни стандард најстаријих расте бржим темпом него осталих група становништва. Поред тога што је лагано гушио британске јавне финансије овакав систем је створио друштво у којем унуци и деца вероватно слабије стоје од баба и деда, односно родитеља.
Стање ствари преко канала је још екстремније. Не само да француски пензионери од владе примају чекове са већим износом него њихови вршњаци било где другде на Западу, већ то почињу да примају неколико година раније. Исходиште је ситуација у којој они старији од шездесет пет година сада имају виши доходак од радно активног становништва – што је јединствен случај и у међународним оквирима али и у досадашњој француској историји.
Чак и наговештаји да би се могао угрозити овај аранжман доводе до масовног незадовољства јавности и противљења, како са левице, тако и са деснице.
Макронов предлог да се старосна граница за одлазак у пензију помакне према нижој вредности усвојеној у западним државама изазвао је свеобухватне националне протесте.
Барнијеов предлог да се на шест месеци одгоди последње заказано увећање пензионих чекова водило је до првом од два колапса владе у претходних десет месеци. Бајруово одбијање да одустане од истог плана довело је, потом, и до другог пада владе.
Према посебно запањујућем статистичком показатељу који је истакао француски политички аналитичар Франсоа Валентин пензије играју тако несразмерну улогу у државним јавним финансијама да су обухватиле једну шестину износа прошлогодишњег буџета за одбрану, без којег Француска не би остварила договорену норму НАТО о опредељивању два одсто бруто домаћег производа за војну потрошњу.
Показатељ колико су пензије и пензионери недодирљиви јесте то што француске опозиционе странке предлажу све креативније и слабије промишљене опорезивање све мањег дела становништва, уз изневерену наду о повећању дохотка од ових пореза који би се могао уштедети једва уочљивим изменама пензија. У Великој Британији, у исто време, чак и најоптимистичније процене о приходима од пореза на богатство износе мање од годишњег додатног трошка који „тројна брава“ намеће преко и изнад износа пензија који би били индексирани само према расту зарада.
Мало је назнака који упућују да би смена генерација могла да помогне. Нада да би чврсти стисак којим су бејбибумери држали британске јавне финансије могао да ослаби након победе лабуриста на прошлогодишњим општим изборима – када бу по први пут бумери били слабији гласачки блок на британским изборима још од времена када су рођени – показало се наивним. Премијер је брзо принуђен да повуче свој план према којем би пензионерска давања за грејање била условљена платежним могућностима пензионера, а гласачи су означили лабуристичку небригу о пензионерима њиховим најслабијим потезом на почетку рада владе.
Гласачи често оптужују политичаре да изводе пореске трикове, али су у томе и сами саучесници пошто претпостављају да све веће пензије могу да се извуку ни од куда, попут зеца из мађионичарског шешира. У неком тренутку, обе групе мораће да се суоче са математичком неизбежношћу.
Извори података и методологија
Просечни доходак за одређену старосну групу односи се на медијални износ, и израчунат је коришћењем расположивог дохотка домаћинства (доходак рачунајући све изворе од којег су одузети порези и друштвена давања), прилагођен индивидуалном нивоу коришћењем модификоване еквиваленцијске скале Организације за европску сарадњу и развој, како би у обзир биле узете разлике у величини и саставу домаћинстава. Стопе сиромаштва односе се на удео људи у одређеној групи чији је доходак, како је горе назначено, мањи од половине националног медијалног дохотка.
Извор: Фајненшел Тајмс
