Piše: Ejmi Rafael
Preveo: Matija Jovandić
Džim Džarmuš je 1991. godine birao ekipu za antologijski film Noć na Zemlji. Osnovna zamisao bila je jednostavna: petoro taksista u pet gradova uzimaju putnike, a sve prati muzika Toma Vejtsa. Scenarista-režiser hteo je da jednog od putnika igra Džina Roulands, ali je ona oklevala i valjalo ju je ubediti da pristane. “Noć na Zemlji trebalo je da bude prvi film koji snima nakon što je izgubila Džona (režisera Džona Kasavetesa, njenog muža) i nije bila sigurna. Na kraju je rekla: ‘U redu, biću u ovom filmu zbog tebe’. Džarmuš savršeno imitira Roulandsovu, kao i sve druge koje citira, i prilično je talentovan za to.
U prvoj vinjeti Vinona Rajder pokupi Roulandsovu, koja igra direktorku kastinga. Rajderova sa žvakom u ustima, bejzbol kapom okrenutom naopako, pali cigaretu; Roulandsova, elegantna po meri starog Holivuda, sa zadnjeg sedišta pita Rajderovu čemu se nada i o čemu sanja. Rajderova odbija ponudu Roulandsove da je pošalje na put slave, ističući da njen san nije da se bavi glumom, nego da postane automehaničarka.
Gledajući ga ponovo sada, sa saznanjem koliko patila u tom periodu, Džina Roulends se čini sva prožeta melanholijom i tihom ljudskošću, ali to je, opet, njen veliki doprinos i dar kinematografiji. A što se Džarmušovog dara tiče, to su sigurno saosećajni, osobeni nezavisni filmovi u kojima od velikih zvezda izvlači svedene, nenametljive uloge. On uvek svoje likove stavlja u središte filma, odnosno, kako je jednom rekao, njega ne zanima pisanje scenarija o “seksu, osveti i zgrtanju gomile para”.
Džarmuš (73) govori, preko video poziva, iz sobe prepune knjiga u Njujorku da bi predstavio svoj novi film, Otac majka sestra brat (Father Mother Sister Brother), nagrađen prošle godine Zlatnim lavom na festivalu u Veneciji. Izgleda baš onako kako smo navikli: seda kosa začešljana na gore, tamne naočare, crna odeća i ono njegovo spontano blago pućenje usana.
Pre nego što pređemo na film, Džarmuš želi još da priča o saradnji sa Roulendsovom, koja je preminula 2024. u 95. godini. Načas deluje skrhano. “Džina Roulends. Šta da kažem? Kakva neverovatna osoba, sve je radila sa takvom lakoćom. Ništa nije bilo usiljeno niti lažno. Pošto je radila sa Kasavetesom, znala je da je lepota filma u tome da pronađeš tu iskrenu stvar u sebi i pustiš je da se ispolji. Čoveče, kakvo neverovatno lepo iskustvo. Jedan od najlepših darova od kada radim”.
Priča da se dešavalo, dok je snimao scene sa Rajderovom i Roulandsovom, da pozove Piter Folk, koji je igrao glavnu ulogu pored nje u Kasavetesovoj Ženi pod uticajem (A Woman Under the Influence, 1974), i kaže: “Džarmuše, ovde Falk. Kako je Džina, šta radi? Je l’ vam treba nešto?”, nasmejao se Džarmuš (pošto je savršeno skinuo Falkov nabusit, promukli glas). “Ona je bila lavica; stvano joj nije trebalo da je iko štiti”.
Nekoliko godina nakon Noći na Zemlji Roulandsova je poslala Džarmušu Kasavetesov scenario pod naslovom Osim ako taj neko nisi ti. Bila je to “predivna ljubavna priča, lišena svake osude, o ženi i mlađoj osobi sa autizmom” koji je Kasavetes napisao za Roulandsovu pre nego što je umro. Roulandsova se nadala da bi Džarmuš to mogao da režira; ako ne, onda ni film neće biti snimljen. Džarmuš je, zauzvrat, rekao da će to uraditi samo ako ona bude igrala glavnu ulogu, ali je ona odbila. Prošle su dve godine, a Roulandsova se predomislila; Alchajmer je napredovao i, rekla je Džarmušu, vreme joj ističe.
Međutim, Džarmuš se spremao za Mrtvog čoveka, film iz 1995. godine sa Džonijem Depom u glavnoj ulozi, koji je režiser kasnije opisao kao “psihodelični vestern” i morao je da odbije Roulandsovu. “Pripreme za Mrtvog čoveka bile su košmar i bio sam u fazonu: ‘E, jebi ga, ne mogu to sad da radim’. Bio je to prvi i jedini put da me je zanimalo da režiram prema scenariju nekog drugog”.
To je propuštena prilika, kažem, ali kakav je to kompliment kad je Roulandsova pitala baš njega da režira prema Kasavetesovom scenariju. “Znam”, kaže, “radim sa (direktorom fotografije) Fredom Elmsom, koji je radio i sa Kasavetesom i sa (Dejvidom) Linčom, i osećam se divno povezanim sa oba režisera preko Freda. Nisam nadrealista kao Dejvid, niti sam baš toliko visceralan kao Kasavetes, ali sam romantični humanista, baš kao i Džon”.
Naginje se prema ekranu: “Da budemo jasni, ne podražavam ih. Za mene su oni nedostižni. Samo sam u tački preseka ove dvojice američkih filmskih stvaralaca koji mi baš mnogo znače”.
Niko ne bi ni mogao da optuži Džarmuša da imitira bilo koga. U karijeri koja se proteže unazad do njegovog studentskog rada Stalni odmor (Permanent Vacation) i filma Čudnije od raja (Stranger than Paradise) iz 1984. godine, obuzimala ga je nesvakidašnja amerikana i često je zaobilazio tradicionalni narativni ritam u korist vinjeta posvećenih prostoj svakodnevici, uvek nalazeći načina da unese svoj čudesni nenametljivi humor. Priča mi da “snima filmove od stvari koje bi drugi izostavili. Većina režisera bi prosto izbacila vožnje taksijem, a ja sam od njih napravio ceo film. U Kafi i cigaretama (Coffe and Cigarettes) istraživao sam trenutke pauze od pravih stvari koje bi trebalo da uradite”.
Ne čudi, zato, što je Otac majka sestra brat nastavak te iste poetike. Štaviše, film je više nego ranije u duhu Jasudžira Ozua (Džarmuš je veliki fan ovog reditelja čiji rad definišu zapažanja o svakodnevnom životu u Japanu). Otac majka sestra brat je još jedan antologijski film, a ovaj put je to trodelna drama smeštena u Nju Džerzi, Dablin i Pariz. Iako se likovi ne prepliću, ima motiva koji se ponavljaju, među kojima su grupa skejtera koji se provlače kroz saobraćaj i, začudo, izrazito britanski idiom „Bob’s your uncle“[1].
U Ocu Džef (Adam Drajver) i Emili (Majim Bjalik) odlaze kolima u posetu ocu udovcu (Tom Vejts) u njegovu kuću bogu iza nogu. Napetost se pojačava dok otac manipulator insistira na tome da je finansijski neobezbeđen i besramno traži pare od svoje dece koja imaju dobre plate.
Razgovor baš i ne teče glatko, jer brat i sestra nisu baš bliski, ali su oni pravi pričljivi trio u poređenju sa dablinskom porodicom u delu Majka. Ovde, u raskošnoj kući u širokoj aveniji, srećemo majku (Šarlot Rempling), autorku bestselera, i njene ćerke Timoteu (Kejt Blanšet) i Lilit (Viki Krips) tokom njihove redovne posete jednom godišnje. Za Tim i Lilit biste teško pomislili da su sestre. Prva je uštogljena i zatvorena, druga je hipi-pankerka koja laže da je uspešna, a baca pogled na telefon i dok se sipa čaj, ali ih ipak zbližava distanciranost roditeljke. Majka je, s druge strane, onaj tip osobe koji bi držao nameštaj prekriven plastikom, samo kada bi to bilo moderno.
U poslednjem delu triptiha brat Bili (Luka Sabat) i sestra Skaj (Indija Mur), dvojajčani blizanci rođeni u Njujorku, sastaju se u Parizu nakon pogibije roditelja u avionskoj nesreći i vraćaju se u prazan porodični stan ispunjen toplim uspomenama.
Džarmuš kaže da obično “prilično dugo” prikuplja ideje, a zatim “jako brzo” piše scenario. Često počinje od glumaca sa kojima bi želeo da sarađuje ili za koje želi da smisli likove. “Prosto sam razmišljao o tome koliko bi bilo zanimljivo da Tom Vejts igra oca Adama Drajvera. I onda, kao: au! A onda mi je pala napamet Majim Bjalik kao Adamova sestra, jer mi je bila omiljena voditeljka kviza Džeopardi. Napisao sam to za, šta znam, desetak dana. Možda dve nedelje”. To je superbrzo, kažem. “Ne okapam nad scenarijem; prvo izaberem glumce, pa brzo pišem”.
Nije naodmet ni to što ponovo radi sa istim glumcima: sa Vejtsom, sa kim se upoznao na žurki Žan-Mišela Baskijata, u filmovima kao što su Pod rukom zakona (Down By Law), Noć na Zemlji i Kafa i cigarete, i Drajverom u Patersonu i Mrtvi ne umiru (The Dead Don’t Die). Sa Blašetovom, takođe, u Kafi i cigaretama. Blanšetova, u mejlu, kaže: “Džim se svojim glumcima i ekipi predaje do poslednjeg daha. On posmatra i sluša svet na veoma specifičan način; primećuje detalje kakvi bi većini nas promakli. On poštuje i naglašava one uvrnute osobine kod ljudi koje bi inače bile odbačene ili zanemarene. Otac majka sestra brat nosi, baš kao i sam taj čovek, tajanstveno dubok impuls, u njemu nema ničeg suvišnog”.
Džarmuš je nepokolebljivo ležeran, mada mislim da mu ne bi ni na kraj pameti palo da upotrebi tu reč da opiše sebe. Stiv Kugan, koji je takođe glumio u Kafi i cigaretama, ukazuje na to da se na taj film “filmski autori često pozivaju kao na kamen-temeljac. Što se prestiža tiče, to su bila dva najunosnija dana u mom životu. Nedostaje mi”. (Džarmuš kaže da su on i Kugan “izvodili neke ludorije zajedno u Los Anđelesu i Njujorku; i meni on zaista nedostaje”.)
Ne dopada mu se ideja da mu “neko ko je upravljao fabrikom donjeg veša govori kako da snimi prokleti film”
Kada je film Otac majka sestra brat odbijen u Kanu, Džarmuš ga je odneo u Veneciju i sve iznenadio osvajanjem glavne nagrade. Kritičari su mislili da će ona pripasti filmu Glas Hind Radžab (The Voice of Hind Rajab). “Nisam očekivao pobedu”, kaže Džarmuš. “To jeste veoma značajno, ali mene takmičenje u umetničkom izrazu ne zanima. To mi je nekako besmisleno”. Ipak, bilo mu je drago kada je, prolazeći sa skulpturom krilatog lava kroz obezbeđenje na aerodromu u Veneciji, svo osoblje počelo da uzvikuje: Bravo! Fantastico! Auguri! Smeška se. “To tako liči na Italijane. Bio sam jako dirnut”.
Džarmuš u maju u Parizu počinje da snima sledeći film, ali o njemu neće da govori jer je “duboko sujeveran”. Rekao je još 1990. godine da “ambicija ume da bude veliko zlo”; traženje novca za film mu i dalje ne ide lako i kaže da sada, ako mu potencijalni finansijer zatraži kompromis, on odustane. Ne dopada mu se ideja da mu “neko ko je upravljao fabrikom donjeg veša govori kako da snimi prokleti film”. Ceo proces je “delikatan i težak”, posebno pošto to što radi onako kako on misli da treba znači da ima i manje budžete i manje vremena”. Delimično je i to razlog što je Otac majka sestra brat njegov prvi film posle Mrtvi ne umiru, zombi horor komedije iz 2019. godine: “Svaki put je sve teže završiti film. Ja nisam komercijalni režiser. Nisam čak ni profesionalni filmski stvaralac”.
Razgovaramo kratko i o smrti, pošto je žal za roditeljima, živim i umrlim, središnja tema Oca majke sestre brata. Džarmuš kaže da on “uopšte nije osoba opsednuta smrću”. “Zapravo, trudim se da o tome mislim skoro na budistički ili istočnjački način. Stvari su ciklične. Verujem da se energija ne stvara, niti nestaje (kad umremo)… Život je prelep dar, ali ne žalim pri pomisli da ću ga jednog dana izgubiti. U dobroj sam kondiciji. Plivam, radim taj-či, pomalo meditiram. Jako se trudim da živim u sadašnjosti, makar i samo načas”.
Na trenutak izgleda smrknuto. “Planeta se uništava i sve je tako krhko da nekako želim da poštujem sopstveni život”. Pravi li planove za doglednu budućnost, osim što će početi da snima u Parizu? “Nema planova; sledim plan Nila Janga. On mi je pre dosta godina rekao: ‘Džime, najbolji plan, čoveče, jeste nemati uopšte plan’”.
U međuvremenu će prosto nastaviti da bude Džim Džarmuš. „I dalje sam filmofil. Oduševljava me gledanje raznih filmova. Volim i neme filmove. Oni su mi kao snovi. Trudim se da pogledam bar po jedan film svakog dana i ne mogu da zamislim lepšu stvar kojom bih mogao da se bavim. A onda se borim za priliku da snimam sopstvene filmove. Imam sreće, ali sam i tvrdoglav kao đavo”.
