Пише: Мића Вујичић
Док смо размењивали писма и договарали разговор, Џен Карсон, добитница Европске награде за књижевност и чланица Краљевског књижевног друштва, путовала је на острво Мен. Ауторка четири романа – Паликуће је за издавачку кућу Завет превела Славица Милетић – и пет збирки прича запутила се трагом сторије Агате Кристи, написане 1930, по поруџбини тадашњег председника комисије за развој туризма тога краја. Штампана у наставцима, мистерија Манско благо наводила је читаоце, туристе, да по чаробном пределу траже некакве џижабиџе, наводно скривено богатство, у години када је списатељица најчувенијих кримића – чије се књиге једноставно материјализују у кући, не знаш откуда ту, не сећаш се ко их је купио, примећује у свом есеју Радика Џоунс – путовала у Ирак и упознала супруга, археолога.
Гледали смо слике из те авантуре и објаве на друштвеној мрежи Блускај, уочивши ону у којој каже да пише тачно две деценије. „Ја сам се 2005. преселила у Портланд, у Орегону, због посла. Управо сам била купила први лаптоп и била одлучна да почнем“, рекла је Џен Карсон за Радар пошто смо се интересовали како је кренула. Одувек је много читала, али дотле није писала. „Нисам никога познавала у Портланду, али јесам била свесна да је то доиста креативан простор с богатом литерарном прошлошћу, па ми се учинило да је добро место и време да се опробам.“
Објашњава да је у раним данима осмислила низ малих пројеката, радећи на прози утемељеној у сновима, и да је толико уживала у том процесу да је за годину дана почела роман. „Није био добар али ме је научио потребној издржљивости и поступку рада на књизи. У Ирску сам се вратила након скоро четири године у Орегону са неколико објављених приповедака и скицираним почетком онога што ће постати мој првенац.“
Рукопис понекад захтева огромне количине стрпљења и подразумева паузе, чекање, праве кризе. Дело Postcard Stories, штампано код издавача Emma Press, за које смо се овога пута заинтересовали, настало је из таквих околности.
„Суочила сам се 2015. са засад јединим нападом стваралачке блокаде. Нисам имала идеја и нисам могла ништа да напишем.“ Зато је пред себе поставила изазов да сваког дана заврши кратку причу као одговор на нешто што је видела, чула или доживела у та 24 сата. Надала се да ће јој помоћи да превазиђе проблем. „Да бих била сигурна да ћу заиста испунити циљ, јавила сам се стотини пријатеља и колега у целом свету и обећала да ћу им послати причу на разгледници. Успела сам да завршим изазов и написала три стотине шездесет пет причица.“
Белфаст је описан до најситније мрвице налик медењаку – поиграли смо се упечатљивим детаљем. Са мање од 1.000 слова на страници, чији врх заузима датум, назив кварта у који смешта радњу и име онога коме се разгледница шаље – описује улице, мостове, биоскопе, аеродром, кафић, призоре из свакодневице. Маратон – издалека тркачи изгледају попут пешака – новогодишње купање или џемпер који наџиви власника, фолк музичара. Игра се варком: шта је велико, шта мало. Приповеда да је престоница Северне Ирске раније била лука за бродове величине градског блока, да су они сматрани подједнако величанственим из сваке перспективе, „укључујући дно океана“. Белфаст је главни јунак?
„Да и не. Уживам у писању о просторима које баш добро познајем и већина јесте смештена у Белфаст, у коме живим. Међутим, више ме занимају људи што насељавају град и приче које су допринеле његовом формирању, него сама физичка архитектура места.“ Док се креће – напомиње – стално слуша и посматра људе око себе. „Становници Белфаста су тако занимљиве, сложене, разноврсне особе да ми никада не понестаје материјала.“
Препричавамо јој да смо својевремено питали Давида Албахарија које састојке мора да садржи флеш фикција. Он је 1999. представио збирку под насловом Необичне приче, али је микропрозу писао од почетка каријере. Албахаријево друго дело Обичне приче састојало се углавном од сажетих прича. Говорио је да је био под утицајем многих стваралаца, али да су пресудне биле кратке поетске прозе америчког песника В. С. Мервина. Такође, да је ова врста увек интересантна писцима и читаоцима: „Сада откривају нове могућности у електронским медијима, али време ће показати да је то искључиво фаза у историји сажетог приповедања.“ Рекао је да сажета прича, инсистирајући на називу, мора да крије нешто што ће изневерити читаочева очекивања, у позитивном или негативном смислу.
Џен Карсон, чланица жирија за избор најбоље приповетке послате на конкурс Ирске државне телевизије, завршен у октобру, први пут расписан још 1986, донекле се слаже: „Ова мисао нас враћа на тврдњу Емили Дикинсон да писци треба да говоре истину, али искривљено. С мало речи за игру, често стављам мали оквир око тренутка или догађаја из свакодневног живота. Читалац може бити већ свестан те ситуације, или чак превише упознат с њом, али мој је посао да јој приступим из свеже, узнемирујуће или намерно нејасне перспективе како би читалац видео у новој светлости шта се дешава око њега.“
Тај потез препознајемо када јунаци улазе у нови стан и доживљавају изненађење. Пажљива је с фантастиком! Музеј? „Ово је музеј свих ствари које покушавамо да заборавимо, одговорио је чувар“, заборављајући истовремено лице јунакиње која му се обратила. Пуштајући нараторке да каткад пређу у друго лице, понавља одређене мотиве, рецимо сусрете у провинцијској библиотеци. У Причама с разгледнице, што имају и други том, неретко се залупе врата у последњој реченици…
Не дели мишљење! „Залупљена врата делују као дефинитиван крај идеје или искуства. Трудим се, најбоље што могу, да завршим нечим што би могао бити преокрет, шок или ударац у стомак, који ће како се надам остати у сећању читаоца, терајући га да настави да касније размишља о причи.“ Мисли да се можда пре ради о вратима која су се изненада отворила него залупила.
Прича Џен Карсон
Недеља 31 — 1. август 2015.
Икеа, БЕЛФАСТ
Џоун Вебер
Оставила сам оца у Икеи. Био је престар да би наставио. Када сам му показала одељење где су изложене дневне собе – све те фотеље поређане по линијама и у мрежама попут мапе града, а одмах поред исто то, само с креветима – погледао ме је право у очи и видела сам да га је обузео умор. Било је превише очекивати да ће стићи до одељења с кухињама или купатилима; већ му је било недостижно и одељење с осветљењем.
„Седи овде“, рекла сам, спуштајући га у смеђу, кожну фотељу, неку врсту скандинавске верзије Имса. „Добро је“, рекла сам, „баш добро што си стигао довде.“
Могла сам да видим да је задовољан одмором, задовољан што више нема очекивања која треба да испуни. Окренула сам се од оца и наставила ка спаваћим собама и кухињама. Нисам се осврнула. Нисам се вратила по њега. Постоји само један пут кроз Икеу.
Jan Carson: Postcard Stories (The Emma Press)
Извор: Радар
