Piše: Mića Vujičić
Dok smo razmenjivali pisma i dogovarali razgovor, Džen Karson, dobitnica Evropske nagrade za književnost i članica Kraljevskog književnog društva, putovala je na ostrvo Men. Autorka četiri romana – Palikuće je za izdavačku kuću Zavet prevela Slavica Miletić – i pet zbirki priča zaputila se tragom storije Agate Kristi, napisane 1930, po porudžbini tadašnjeg predsednika komisije za razvoj turizma toga kraja. Štampana u nastavcima, misterija Mansko blago navodila je čitaoce, turiste, da po čarobnom predelu traže nekakve džižabidže, navodno skriveno bogatstvo, u godini kada je spisateljica najčuvenijih krimića – čije se knjige jednostavno materijalizuju u kući, ne znaš otkuda tu, ne sećaš se ko ih je kupio, primećuje u svom eseju Radika Džouns – putovala u Irak i upoznala supruga, arheologa.
Gledali smo slike iz te avanture i objave na društvenoj mreži Bluskaj, uočivši onu u kojoj kaže da piše tačno dve decenije. „Ja sam se 2005. preselila u Portland, u Oregonu, zbog posla. Upravo sam bila kupila prvi laptop i bila odlučna da počnem“, rekla je Džen Karson za Radar pošto smo se interesovali kako je krenula. Oduvek je mnogo čitala, ali dotle nije pisala. „Nisam nikoga poznavala u Portlandu, ali jesam bila svesna da je to doista kreativan prostor s bogatom literarnom prošlošću, pa mi se učinilo da je dobro mesto i vreme da se oprobam.“
Objašnjava da je u ranim danima osmislila niz malih projekata, radeći na prozi utemeljenoj u snovima, i da je toliko uživala u tom procesu da je za godinu dana počela roman. „Nije bio dobar ali me je naučio potrebnoj izdržljivosti i postupku rada na knjizi. U Irsku sam se vratila nakon skoro četiri godine u Oregonu sa nekoliko objavljenih pripovedaka i skiciranim početkom onoga što će postati moj prvenac.“
Rukopis ponekad zahteva ogromne količine strpljenja i podrazumeva pauze, čekanje, prave krize. Delo Postcard Stories, štampano kod izdavača Emma Press, za koje smo se ovoga puta zainteresovali, nastalo je iz takvih okolnosti.
„Suočila sam se 2015. sa zasad jedinim napadom stvaralačke blokade. Nisam imala ideja i nisam mogla ništa da napišem.“ Zato je pred sebe postavila izazov da svakog dana završi kratku priču kao odgovor na nešto što je videla, čula ili doživela u ta 24 sata. Nadala se da će joj pomoći da prevaziđe problem. „Da bih bila sigurna da ću zaista ispuniti cilj, javila sam se stotini prijatelja i kolega u celom svetu i obećala da ću im poslati priču na razglednici. Uspela sam da završim izazov i napisala tri stotine šezdeset pet pričica.“
Belfast je opisan do najsitnije mrvice nalik medenjaku – poigrali smo se upečatljivim detaljem. Sa manje od 1.000 slova na stranici, čiji vrh zauzima datum, naziv kvarta u koji smešta radnju i ime onoga kome se razglednica šalje – opisuje ulice, mostove, bioskope, aerodrom, kafić, prizore iz svakodnevice. Maraton – izdaleka trkači izgledaju poput pešaka – novogodišnje kupanje ili džemper koji nadživi vlasnika, folk muzičara. Igra se varkom: šta je veliko, šta malo. Pripoveda da je prestonica Severne Irske ranije bila luka za brodove veličine gradskog bloka, da su oni smatrani podjednako veličanstvenim iz svake perspektive, „uključujući dno okeana“. Belfast je glavni junak?
„Da i ne. Uživam u pisanju o prostorima koje baš dobro poznajem i većina jeste smeštena u Belfast, u kome živim. Međutim, više me zanimaju ljudi što naseljavaju grad i priče koje su doprinele njegovom formiranju, nego sama fizička arhitektura mesta.“ Dok se kreće – napominje – stalno sluša i posmatra ljude oko sebe. „Stanovnici Belfasta su tako zanimljive, složene, raznovrsne osobe da mi nikada ne ponestaje materijala.“
Prepričavamo joj da smo svojevremeno pitali Davida Albaharija koje sastojke mora da sadrži fleš fikcija. On je 1999. predstavio zbirku pod naslovom Neobične priče, ali je mikroprozu pisao od početka karijere. Albaharijevo drugo delo Obične priče sastojalo se uglavnom od sažetih priča. Govorio je da je bio pod uticajem mnogih stvaralaca, ali da su presudne bile kratke poetske proze američkog pesnika V. S. Mervina. Takođe, da je ova vrsta uvek interesantna piscima i čitaocima: „Sada otkrivaju nove mogućnosti u elektronskim medijima, ali vreme će pokazati da je to isključivo faza u istoriji sažetog pripovedanja.“ Rekao je da sažeta priča, insistirajući na nazivu, mora da krije nešto što će izneveriti čitaočeva očekivanja, u pozitivnom ili negativnom smislu.
Džen Karson, članica žirija za izbor najbolje pripovetke poslate na konkurs Irske državne televizije, završen u oktobru, prvi put raspisan još 1986, donekle se slaže: „Ova misao nas vraća na tvrdnju Emili Dikinson da pisci treba da govore istinu, ali iskrivljeno. S malo reči za igru, često stavljam mali okvir oko trenutka ili događaja iz svakodnevnog života. Čitalac može biti već svestan te situacije, ili čak previše upoznat s njom, ali moj je posao da joj pristupim iz sveže, uznemirujuće ili namerno nejasne perspektive kako bi čitalac video u novoj svetlosti šta se dešava oko njega.“
Taj potez prepoznajemo kada junaci ulaze u novi stan i doživljavaju iznenađenje. Pažljiva je s fantastikom! Muzej? „Ovo je muzej svih stvari koje pokušavamo da zaboravimo, odgovorio je čuvar“, zaboravljajući istovremeno lice junakinje koja mu se obratila. Puštajući naratorke da katkad pređu u drugo lice, ponavlja određene motive, recimo susrete u provincijskoj biblioteci. U Pričama s razglednice, što imaju i drugi tom, neretko se zalupe vrata u poslednjoj rečenici…
Ne deli mišljenje! „Zalupljena vrata deluju kao definitivan kraj ideje ili iskustva. Trudim se, najbolje što mogu, da završim nečim što bi mogao biti preokret, šok ili udarac u stomak, koji će kako se nadam ostati u sećanju čitaoca, terajući ga da nastavi da kasnije razmišlja o priči.“ Misli da se možda pre radi o vratima koja su se iznenada otvorila nego zalupila.
Priča Džen Karson
Nedelja 31 — 1. avgust 2015.
Ikea, BELFAST
Džoun Veber
Ostavila sam oca u Ikei. Bio je prestar da bi nastavio. Kada sam mu pokazala odeljenje gde su izložene dnevne sobe – sve te fotelje poređane po linijama i u mrežama poput mape grada, a odmah pored isto to, samo s krevetima – pogledao me je pravo u oči i videla sam da ga je obuzeo umor. Bilo je previše očekivati da će stići do odeljenja s kuhinjama ili kupatilima; već mu je bilo nedostižno i odeljenje s osvetljenjem.
„Sedi ovde“, rekla sam, spuštajući ga u smeđu, kožnu fotelju, neku vrstu skandinavske verzije Imsa. „Dobro je“, rekla sam, „baš dobro što si stigao dovde.“
Mogla sam da vidim da je zadovoljan odmorom, zadovoljan što više nema očekivanja koja treba da ispuni. Okrenula sam se od oca i nastavila ka spavaćim sobama i kuhinjama. Nisam se osvrnula. Nisam se vratila po njega. Postoji samo jedan put kroz Ikeu.
Jan Carson: Postcard Stories (The Emma Press)
Izvor: Radar
