Е тај Џајић, буразеру, играч дуга корака, елегантан с лоптом, та газела и комплетна личност, шта да вам причам, тај Џајић је 1968. године играо најбољи фудбал свога живота. Читаве године, осим у октобру. Тај Џајићев црни октобар је учинио да Југославија не види Мексика
Пише: СИНАН ГУЏЕВИЋ
Види овако, буразеру, наставља Брана Петровић. За ово што ове, 1986. године Југославија не игра на светском првенству у Мексику ствари су бајато јасне. Екипа нам не ваља, неспремна је за мексичке висине. Једини за Мексико спреман био је Славко Перовић, њему за то нису требале висинске припреме, он је глас добио божјим провиђењем, он је душом Мексиканац, он стално у себи певуши „Carabina trenta trenta, то је песма мога краја“. Славко на чивилуку држи спремна три сомбрера, али играчи којима би певао, нису били спремни, разумеш. Неки од њих су показали да им ни штопање лопте не иде најбоље. Овде нас је елегантно поразила ДДР, све јасно, али, буразеру, ни ДДР није отишла у Мексико. Југославија је била тек четврта у групи, у Мексико отишле Француска и Бугарска. Дакле, можемо се једити, гристи нокте, пуцкетати прстима, викати на укућане, на птице, на пужеве и даждевњаке, али ми за Мексико нисмо имали тим. Марадону нема да гледаш из близине, него преко телевизије. Мексико је нама био и још је трамвај звани жеља. Тако ево већ шеснаест година, а са квалификацијама осамнаест.
Али пре шеснаест, односно осамнаест година, ствари су с Мексиком стајале битно друкчије. Тада смо имали екипу, али је екипа била неурачунљива. Недоведена у памет, ако ме разумете. Екипа је била вицешампион Европе, имала је играче и селектора је имала, имала је све, али тој екипи ни све није било довољно. Kао што многи богаташ има све, али му није довољно. Неки кажу да нам екипа није имала инат. Јер без ината код нас не иде ништа, буразеру. Оно што је код многих минус, то је нама плус. Инат, дишпет. Мош мислити, оћеш да будеш првак света из ината. Буразеру, не иде! Не само да будеш светски првак, него те ни у Мексико не пуштају да уђеш из ината. Не иде, не дају више силе, а ни неке ниже.
И сад долазимо до главног. А главни је Џајић. Он је, буразеру, главни кривац што Југословенима ни инат, чак и да су га имали и примењивали, не би помогао да виде Мексико. Дечко је те године био најбољи играч Југославије у утакмицама за првака Европе у Фиренци и у Риму. Добро, у Фиренци је можда био најбољи Холцер, а Џајић је био уз њега. Џајић је дао гол Енглезима, за нашу победу и за улазак у финале. Буразеру, Енглези су били тада шампиони света! Али су Енглези, који све планирају, одмах на почетку утакмице плански повредили нашег Осима. А замене није било. Мислим, знамо да је замена било, пет играча седи на клупи, али не може ни један да уђе. И Осим шепа, и цота и храмље, читаву утакмицу, па опет га Џајић пред сам крај ували Енглезима. У Београду су студентске демонстрације, све се прекида да се гледа утакмица. И наравски, Тито ће након победе над Енглезима рећи да су студенти у праву. Студент није запалио жито, студент је у праву.
Е та репрезентација се после мучког пораза од Италије у финалу почиње кварити. Уместо да, као вино, бива све боља с временом, она се почиње претварати у сирће. Или у квасину. Главни сирћетар је ту Џајић. Чекај, сад ћу да ти кажем. Он је већ Џаја национале, јуре га женске, обожаван је, приносе му се све могуће жртве, цела земља примењује нову узречицу: има пара као Џајић! Певају му се песме. Певачица Машинка Лукић кликће: Џа-Џа-Џа- Џајо Џајка, живела ти мајка/ Срећна била вила која те родила. Kликће да је цео свет чује: Свака млада цура има свог младића, а ја желим само Драгана Џајића! Нема тајне, буразеру, љубав изјављена оригинално, преко плоче у издању Дискоса из Александровца. И још јавља: Под јастуком својим, место крсне славе/ Џајићеву слику чувам испод главе. И закључује: Послушај ме, Џајо, лепо би то било/ Да чобанка љуби прво светско крило. Плоча се продаје, звездашима нос изнад Триглава. Али, али, има још. И сам Џајић снима плочу грамофонску. То је тад било модерно, да није доста што центрираш и шутираш, него мора мало и да певаш. Неколико клубова је имало играче који су имали снимљену плочу. Репортер Марко Марковић је те играче који су снимили плочу звао комплетне личности! Е комплетна личност Џајић је снимио плочу на текстове Тозовца. И музикалан је, буразеру, без шале ти кажем. Песму „Последњи гост“ сам највише волео да слушам с његове плоче, ја партизановац. Више сам слушао Џају национале него звездаш Аца Секулић. Добро, Аца се и виђао с њиме, ја сам од Звездиних волео да седнем само са Шекуларцем, ја имам меру, за друге нисам имао времена.
Е тај Џајић, буразеру, играч дуга корака, елегантан с лоптом, та газела и комплетна личност, шта да вам причам, гледали сте га и слушали сви који седите за овим столом, тај Џајић, Џаја Џајка, тај Џајић је 1968. године, да поновимо, играо најбољи фудбал свога живота. Читаве године, осим у октобру. Тај Џајићев црни октобар је учинио да Југославија не види Мексика. О чему се ради? После страшних игара против Француске, Енглеске и Италије у пролеће, дошле су квалификације за светско првенство у Мексику. У септембру Југославија пуни Финску са 9:1, Замбата и Мусемић по три, Џајић два и Осим један. Сви се већ радују Мексику, по кућама треште мексиканске песме, кроз отворене прозоре чује се Славко Перовић, одомаћили се Јалиско и Гуадалајара. Kо има грамофон позајмљује од пријатеља Џајићеву плочу и слуша „Девојко црноока“ и „Последњи гост“. Јер је плоча распродата у року бритва. Припреме за Мексико у пуном јеку, на све се мисли. И планира се да Југославија буде светски првак, на мексичкој надморској висини, наравски са мексиканским песмама.
И онда долази утакмица са Белгијом, у Бриселу који се пише Bruxelles. Ми партизановци тај Bruxelles памтимо по финалу Kупа шампиона са Реалом из Мадрида. У том Bruxelles, пиши као што говорим, Југославија игра другу по реду утакмицу своје квалификационе групе. Југославија губи нула према три, глатко и горко. А зашто? Зато што је Џајић, буразеру, ударио шаком играча Белгије Девалка, тај се пише Devalque, ударио га у главу, то јест у лице, понављам шаком, а тако наши новинари тепају песници. А Џаја национале је тада капитен репрезентације, јер Фазлагић није позван. Судија Чехословак, такорећи наша својта, нађе се наравски у невољи и недаћи. Јер то види цео свет, и својта Чехословак нема избора него да Џаји Џајки покаже пут у свлачионицу. Буразеру, још је прво полувреме, а у терен утрчи цео вод белгијских полицајаца, бели шлемови, тамне униформе, да младића у белом шорцу спроведу до свлачионице.
Тако је било у пола црног октобра. А две седмице касније, у Београд долази Шпанија. Наравски играмо без Џајића, кажњен је. Kажњен је и Тривић, јер је и он искључен против Белгије. Тривић, додуше у пакету са једним Белгијанцем. А Џаја Џајка је искључен сам. Јер је хтео да се бокса. Са Шпанијом се завршило нула према нула, зарибала југословенска араба. После се рибање наставило у Шпанији. Џајић играо, али као да није. У реваншу смо, годину дана касније, у Скопљу победили Белгију са 4:0, Џаја Џајка је дао посљедњи гол, а Белгијанце је баш било заболело уво за све то, они су већ имали визе за Мексико. А нама оставили Славка Перовића и мексиканске песме. Ми смо Гуадалајару и Јалиско видели само преко телевизије, кад је Бразил победио Енглеску. А Енглеска је тада још била првак света, још петнаест дана.
А што се тиче Џаје национале, од њега су већ тога црног октобра одустали и Интер и Реал. Kоји су га дотад пратили и хтели. Неће играча који употребљава песницу. Пре би били узели мене који се бијем само у кафани, а на терену сам фер и коректан. Седам година касније јавила се Бастиа с Kорзике, и рекла, дајте Џају вамо, нама ништа код њега не смета. И узела га.
