E taj Džajić, burazeru, igrač duga koraka, elegantan s loptom, ta gazela i kompletna ličnost, šta da vam pričam, taj Džajić je 1968. godine igrao najbolji fudbal svoga života. Čitave godine, osim u oktobru. Taj Džajićev crni oktobar je učinio da Jugoslavija ne vidi Meksika
Piše: SINAN GUDŽEVIĆ
Vidi ovako, burazeru, nastavlja Brana Petrović. Za ovo što ove, 1986. godine Jugoslavija ne igra na svetskom prvenstvu u Meksiku stvari su bajato jasne. Ekipa nam ne valja, nespremna je za meksičke visine. Jedini za Meksiko spreman bio je Slavko Perović, njemu za to nisu trebale visinske pripreme, on je glas dobio božjim proviđenjem, on je dušom Meksikanac, on stalno u sebi pevuši „Carabina trenta trenta, to je pesma moga kraja“. Slavko na čiviluku drži spremna tri sombrera, ali igrači kojima bi pevao, nisu bili spremni, razumeš. Neki od njih su pokazali da im ni štopanje lopte ne ide najbolje. Ovde nas je elegantno porazila DDR, sve jasno, ali, burazeru, ni DDR nije otišla u Meksiko. Jugoslavija je bila tek četvrta u grupi, u Meksiko otišle Francuska i Bugarska. Dakle, možemo se jediti, gristi nokte, pucketati prstima, vikati na ukućane, na ptice, na puževe i daždevnjake, ali mi za Meksiko nismo imali tim. Maradonu nema da gledaš iz blizine, nego preko televizije. Meksiko je nama bio i još je tramvaj zvani želja. Tako evo već šesnaest godina, a sa kvalifikacijama osamnaest.
Ali pre šesnaest, odnosno osamnaest godina, stvari su s Meksikom stajale bitno drukčije. Tada smo imali ekipu, ali je ekipa bila neuračunljiva. Nedovedena u pamet, ako me razumete. Ekipa je bila vicešampion Evrope, imala je igrače i selektora je imala, imala je sve, ali toj ekipi ni sve nije bilo dovoljno. Kao što mnogi bogataš ima sve, ali mu nije dovoljno. Neki kažu da nam ekipa nije imala inat. Jer bez inata kod nas ne ide ništa, burazeru. Ono što je kod mnogih minus, to je nama plus. Inat, dišpet. Moš misliti, oćeš da budeš prvak sveta iz inata. Burazeru, ne ide! Ne samo da budeš svetski prvak, nego te ni u Meksiko ne puštaju da uđeš iz inata. Ne ide, ne daju više sile, a ni neke niže.
I sad dolazimo do glavnog. A glavni je Džajić. On je, burazeru, glavni krivac što Jugoslovenima ni inat, čak i da su ga imali i primenjivali, ne bi pomogao da vide Meksiko. Dečko je te godine bio najbolji igrač Jugoslavije u utakmicama za prvaka Evrope u Firenci i u Rimu. Dobro, u Firenci je možda bio najbolji Holcer, a Džajić je bio uz njega. Džajić je dao gol Englezima, za našu pobedu i za ulazak u finale. Burazeru, Englezi su bili tada šampioni sveta! Ali su Englezi, koji sve planiraju, odmah na početku utakmice planski povredili našeg Osima. A zamene nije bilo. Mislim, znamo da je zamena bilo, pet igrača sedi na klupi, ali ne može ni jedan da uđe. I Osim šepa, i cota i hramlje, čitavu utakmicu, pa opet ga Džajić pred sam kraj uvali Englezima. U Beogradu su studentske demonstracije, sve se prekida da se gleda utakmica. I naravski, Tito će nakon pobede nad Englezima reći da su studenti u pravu. Student nije zapalio žito, student je u pravu.
E ta reprezentacija se posle mučkog poraza od Italije u finalu počinje kvariti. Umesto da, kao vino, biva sve bolja s vremenom, ona se počinje pretvarati u sirće. Ili u kvasinu. Glavni sirćetar je tu Džajić. Čekaj, sad ću da ti kažem. On je već Džaja nacionale, jure ga ženske, obožavan je, prinose mu se sve moguće žrtve, cela zemlja primenjuje novu uzrečicu: ima para kao Džajić! Pevaju mu se pesme. Pevačica Mašinka Lukić klikće: Dža-Dža-Dža- Džajo Džajka, živela ti majka/ Srećna bila vila koja te rodila. Klikće da je ceo svet čuje: Svaka mlada cura ima svog mladića, a ja želim samo Dragana Džajića! Nema tajne, burazeru, ljubav izjavljena originalno, preko ploče u izdanju Diskosa iz Aleksandrovca. I još javlja: Pod jastukom svojim, mesto krsne slave/ Džajićevu sliku čuvam ispod glave. I zaključuje: Poslušaj me, Džajo, lepo bi to bilo/ Da čobanka ljubi prvo svetsko krilo. Ploča se prodaje, zvezdašima nos iznad Triglava. Ali, ali, ima još. I sam Džajić snima ploču gramofonsku. To je tad bilo moderno, da nije dosta što centriraš i šutiraš, nego mora malo i da pevaš. Nekoliko klubova je imalo igrače koji su imali snimljenu ploču. Reporter Marko Marković je te igrače koji su snimili ploču zvao kompletne ličnosti! E kompletna ličnost Džajić je snimio ploču na tekstove Tozovca. I muzikalan je, burazeru, bez šale ti kažem. Pesmu „Poslednji gost“ sam najviše voleo da slušam s njegove ploče, ja partizanovac. Više sam slušao Džaju nacionale nego zvezdaš Aca Sekulić. Dobro, Aca se i viđao s njime, ja sam od Zvezdinih voleo da sednem samo sa Šekularcem, ja imam meru, za druge nisam imao vremena.
E taj Džajić, burazeru, igrač duga koraka, elegantan s loptom, ta gazela i kompletna ličnost, šta da vam pričam, gledali ste ga i slušali svi koji sedite za ovim stolom, taj Džajić, Džaja Džajka, taj Džajić je 1968. godine, da ponovimo, igrao najbolji fudbal svoga života. Čitave godine, osim u oktobru. Taj Džajićev crni oktobar je učinio da Jugoslavija ne vidi Meksika. O čemu se radi? Posle strašnih igara protiv Francuske, Engleske i Italije u proleće, došle su kvalifikacije za svetsko prvenstvo u Meksiku. U septembru Jugoslavija puni Finsku sa 9:1, Zambata i Musemić po tri, Džajić dva i Osim jedan. Svi se već raduju Meksiku, po kućama trešte meksikanske pesme, kroz otvorene prozore čuje se Slavko Perović, odomaćili se Jalisko i Guadalajara. Ko ima gramofon pozajmljuje od prijatelja Džajićevu ploču i sluša „Devojko crnooka“ i „Poslednji gost“. Jer je ploča rasprodata u roku britva. Pripreme za Meksiko u punom jeku, na sve se misli. I planira se da Jugoslavija bude svetski prvak, na meksičkoj nadmorskoj visini, naravski sa meksikanskim pesmama.
I onda dolazi utakmica sa Belgijom, u Briselu koji se piše Bruxelles. Mi partizanovci taj Bruxelles pamtimo po finalu Kupa šampiona sa Realom iz Madrida. U tom Bruxelles, piši kao što govorim, Jugoslavija igra drugu po redu utakmicu svoje kvalifikacione grupe. Jugoslavija gubi nula prema tri, glatko i gorko. A zašto? Zato što je Džajić, burazeru, udario šakom igrača Belgije Devalka, taj se piše Devalque, udario ga u glavu, to jest u lice, ponavljam šakom, a tako naši novinari tepaju pesnici. A Džaja nacionale je tada kapiten reprezentacije, jer Fazlagić nije pozvan. Sudija Čehoslovak, takoreći naša svojta, nađe se naravski u nevolji i nedaći. Jer to vidi ceo svet, i svojta Čehoslovak nema izbora nego da Džaji Džajki pokaže put u svlačionicu. Burazeru, još je prvo poluvreme, a u teren utrči ceo vod belgijskih policajaca, beli šlemovi, tamne uniforme, da mladića u belom šorcu sprovedu do svlačionice.
Tako je bilo u pola crnog oktobra. A dve sedmice kasnije, u Beograd dolazi Španija. Naravski igramo bez Džajića, kažnjen je. Kažnjen je i Trivić, jer je i on isključen protiv Belgije. Trivić, doduše u paketu sa jednim Belgijancem. A Džaja Džajka je isključen sam. Jer je hteo da se boksa. Sa Španijom se završilo nula prema nula, zaribala jugoslovenska araba. Posle se ribanje nastavilo u Španiji. Džajić igrao, ali kao da nije. U revanšu smo, godinu dana kasnije, u Skoplju pobedili Belgiju sa 4:0, Džaja Džajka je dao posljednji gol, a Belgijance je baš bilo zabolelo uvo za sve to, oni su već imali vize za Meksiko. A nama ostavili Slavka Perovića i meksikanske pesme. Mi smo Guadalajaru i Jalisko videli samo preko televizije, kad je Brazil pobedio Englesku. A Engleska je tada još bila prvak sveta, još petnaest dana.
A što se tiče Džaje nacionale, od njega su već toga crnog oktobra odustali i Inter i Real. Koji su ga dotad pratili i hteli. Neće igrača koji upotrebljava pesnicu. Pre bi bili uzeli mene koji se bijem samo u kafani, a na terenu sam fer i korektan. Sedam godina kasnije javila se Bastia s Korzike, i rekla, dajte Džaju vamo, nama ništa kod njega ne smeta. I uzela ga.
