Пише: Редакција
Нема ни недјељу дана како је бивши премијер ЦГ, а сада вођа опозиционе СЕП, јавно исповједио како није радио свој посао у најкритичнијем моменту за државу у новијој историји. Није, наиме, повукао спорни Закон о слободи вјероисповјести, иако га је предложила Влада са њим на челу, а он, лично, био против спорних тачака истог Закона! Успут нам је, предочио из каквог амбијента извире његова политичка прошлост онда када је садашњег предсједника ДПС г. Живковића упитао да ли „смије“ рећи нешто онима који су изнад њега у ДПС-у? Па то је било питање које смо сви хтјели поставити истом Душку Марковићу, у данима када је био против законског текста који је предлагала „његова“ Влада.
Е сад, све би то била драматична и друштвено-корисна исповјест једног политичког фосила, једна старачка поука млађима да не праве исте или сличне грешке, да није јучерашњег наступа истог тог Душка Марковића који „не вјерује“ у актуелну парламентарну већину, и који критикује власт што је контрадикторна у својим потезима „један корак ка Европи, два назад“… итд.
Изгледа да се Душко „ушушк’о“ иза своје покајне исповјести и мисли да се њоме, тек тако, опрао од свега што је радио и што није имао петље да уради, па да може „мирне душе“ да изиграва алтернативу постојећој про-европској политици. Зато га треба подсјетити гдје му је мјесто и шта му припада – послије свега што нам је признао. А то свакако није мјесто политичког лидера у Црној Гори, нити неке авангарде која нам доноси нове идеје и нуди неке нове праксе. Све што нам г. Марковић нуди је мрачна једнопартијска прошлост и послушност вођи, и он, у најбољем случају, може бити некакав музејски експонат исте.
