Пише: Душан Никодијевић
Од напада Израела на Иран, а нарочито од када су им се у томе придружили Американци, верујем да са огромном већином људи на планети делим осећања немоћи, зебње, можда и страха, а која опет изазивају нервозу и бес због свега онога што гледамо и слушамо на телевизији и друштвеним мрежама. Изгледа да се ратови и политичке кризе само нагомилавају и нигде на видику не наилази нешто или неко ко би могао и хтео да спречи приближавање Армагедона. И моја маленкост је као и већина Срба у отаџбини и расејању прижељкивала да на последњим изборима у Сједињеним Државама победи Доналд Трамп. Разлог томе није у унутрашњополитичкој ситуацији у самој Америци, већ у нади да ће Трамп испунити бар део својих предизборних обећања, првенствено оних да ће радити на стабилизацији напетости у свету, а нарочито да ће зауставити рат у Украјини „за 24 сата“. Нада да ће то и остварити лежала је у његовом првом мандату, када, за разлику од својих претходника, нигде није америчке војнике послао у неку нову ратну авантуру. На изненађење многих, покушавао је да склопи договор и са таквим лидерима, као што је то вођа Северне Кореје Ким Џонг Ун. Једину замерку у његовој спољној политици сам видео у повлачењу споразума са Ираном, који је био врло успешан у пракси и на путу да се под контролом УН-а заиста спроведе договор да ће Техеран користити свој нуклеарни програм само у мирнодопске сврхе у замену за постепено укидање санкција. На жалост, видимо да од свега тога нема ништа, и да се све претворило у своју супротност. И поред потписаног примирја, актуелна криза са Ираном тиња, а оружани сукоб се у сваком тренутку може обновити.
У многоме, садашња криза демократије, јачање екстремних снага с лева, а нарочито с десна, немири и ратови, подсећају на политичку ситуацију у Европи од пре сто година. Већ убрзо после Великог рата, либералне грађанске вредности се у већем делу Старог континента урушавају, а диктатуре се шире из једне у другу земљу. Страх од комунизма у Совјетском Савезу отвара врата фашизму, најпре у Италији, а са почетком велике економске кризе, он се све више шири, да би крајњи резултат била власт нациста у Немачкој. Половином треће деценије 21. века, криза је планетарна јер је свет већ одавно постао глобално село. Вредности на којима почива Европска унија су избледеле до непрепознатљивости. У Бриселу владају технократе и медиокритети, а слично је и са владама појединачних европских земаља. Снаге центра, у теорији заштитници демократских вредности и људских права, немилице троше новац пореских обвезника на наоружање, због наводног страха од „руске опасности“. Демократију су „ширили“ на исток Европе првенствено кроз НАТО пакт и најгору врсту либералног капитализма, што је довело до масовног исељавања становништва са европског истока и поред одређених економских и политичких достигнућа. Нико се није обазирао на говор Владимира Владимировича на безбедносној конференцији у Минхену 2007 године (https://www.youtube.com/watch?v=hQ58Yv6kP44), у коме је он отворено позвао лидере Западне Европе да престану да третирају Русију као непријатеља сталним ширењем НАТО пакта на исток, да омогуће иста правила економске игре и да се обострано ради на Европи од Лисабона до Владивостока. Тада је наговестио и које су црвене линије којих се Москва неће одрећи ни по коју цену. Те линије су и један од најзначајнијих разлога за садашњи рат у Украјини. Последица је учвршћивање личне власти председника Путина и вероватно апсолутна немогућност да Русија у некој блиској будућности постане демократска држава. Готово сви који у Европској Унији заговарају промену односа према Москви, који траже могућности за мир уз поштовање интереса Русије као велике силе, који се залажу за интересе грађана у смислу побољшавања стандарда и истинских демократских вредности, проглашавају се за непријатеље тих истих вредности и за слуге „новог Хитлера са истока“. У таквој ситуацији, врло је тешко одредити да ли су партије деснице као Национални фронт у Француској и Алтернатива за Немачку, заиста заступници екстремистичких ставова, или су управо они који Европску Унију враћају идеалима на којима је она основана. Озбиљне анализе једног од предводника европске левице Јаниса Варуфакиса, бившег министра финансија Грчке, бриселске квазиелите уопште не узимају у обзир.
Срозавање угледу Европске Уније доприноси и млака реакција на злочине израелског режима у Гази и на Западној обали, као и прећутна подршка истом, иако ти злочини, по свему судећи, имају карактер геноцида. Заборавља се да ултраортодоксни Јевреји сматрају да су они „народ изабран од Бога“ и да им је дозвољено да чине шта они хоће на простору од Средоземног мора до реке Јордан. Таква политика је данас уперена против муслимана, а не бих се изненадио да се ускоро њихова батина окрене и против хришћана, па да Јерусалим постане само јеврејски град из кога би били протерани припадници друге две аврамовске религије. Данас је на удару џамија Ал акса. Шта чека цркву у коме је према предању сахрањен Исус Христ? Бенјамин Нетанјаху више од четврт века понавља да ће Иран за неколико месеци или година произвести атомску бомбу, што неодољиво подсећа на Садамово „оружје за масовно уништавање“, као оправдање инвазије на Ирак.
О томе ко ће владати у Ирану ваљда треба да одлуче његови грађани. Ајатоласи сигурно неће бити смењени у току оружаног сукоба Ирана са неком другом државом. Сетимо се 1999. године. Тада нисам знао никога ко је размишљао о смени Милошевића док су над нама летеле бомбе. Огромна већина становника Србије је била уз какву такву власт док траје рат, што је сасвим нормална реакција.
Враћам се на почетак текста, када сам се запитао да ли постоји нешто или неко ко би зауставио свеопшту пропаст. Вероватно је пропаст прејака реч, али помислите на десетине и стотине милиона људи који су посвећени религији и себе сматрају искреним верницима. У Аврамовским религијама (јудаизам, хришћанство, ислам) Јерусалим заузима кључно место, и по предању везан је за разне догађаје у будућности које сви ови верници ишчекују. Зато ова криза на Блиском истоку има и посебан карактер, јер су у њу често умешани људи на свим нивоима друштвене лествице, који заиста помишљају о крају света, а имајући у виду нуклеарни арсенал, свесни смо да је тако нешто врло могуће. Управо из ових разлога сматрам да верски лидери морају да буду много присутнији и да много више делују на смиривању ситуације. Посебну улогу би могао да има поглавар католичке цркве, папа Лав XIV. О њему готово да нема никаквих вести од почетка његовог понтификата. Када је Израел напао Иран, издато је саопштење на сајту Vatican News у коме се позива на мир дипломатским речником (https://www.vaticannews.va/en/pope/news/2025-06/pope-leo-xiv-angelus-appeal-peace-middle-east-iran.html fbclid=IwY2xjawLQdJhleHRuA2FlbQIxMABicmlkETE2aEVubnhxRzJhNHZnVVNyAR6l1ezJdTPTtQCdae4fkFC_HZMOaghhKr-RXtaW9w5fck1N5RNNtpO0sw7x0g_aem_dsUUpBNGVhttfDWzTgy8sw). Нема ту неких видљивих емоција које би поткрепиле поруку, као што је то чинио претходни папа Фрања. Можда грешим, али тешко да ће папа бити видљив својој пастви и осталима, ако о ономе шта он чини и ради, можемо читати само на званичним или полузваничним порталима Ватикана. Нисмо видели никакву активност садашњег папе које би водила посети Тел Авиву или Техерану. Замислите који би престиж добио и папа лично и католичка црква, када би повео молитву за мир у Техерану, посебно ако узмемо у обзир да је он Американац. Наравно да то прво треба да дозволи иранска влада, али некако не видимо да Ватикан чини ишта да дође до било каквих посета. Колико би то значило не само за католике, него за све хришћане у Израели, Палестини и Ирану. Тек је незамисливо да папа на своју руку полети авионом из Рима, било у Тел Авив, било у Техеран, па макар ставио своју безбедност у опасност. На испиту би тада биле и владе ове две државе у односу на то да ли им је и колико им је стало до мира на Блиском истоку. Нада умире последња, па и моја жеља да папа или неки други утицајан верски лидер учини нешто за опште добро. Колико су стварне могућности да до тога дође? Наизглед минималне, али само Бог или нека друга виша сила знају шта нас чека, па зато ми смртници и имамо право да захтевамо од оних који се, по традицији и/или догми сматрају за божје представнике на Земљи, да учине нешто, не само за спас наших душа, него и за људску цивилизацију.
