Пише: Д. С.
Душан Микља (Београд, 1934) у животу се највише бавио речима – као професор, преводилац, новинар и писац. Аутор је више романа, збирки прича, путописно-есејистичке прозе, животописа, драма и публицистичких дела. По његовом роману Њујорк, Београд (Награда Златни хит либер за једно од најчитанијих књижевних дела) снимљен је истоимени филм. На међународном фестивалу у Москви за драму Орден добио је Награду за најбољи савремени антиратни текст, а за документарну драму А лутта цонтинуа годишњу Награду Радио Београда. Добитник је Награде за животно дело УНС-а.
Написавши несвакидашњу причу о томе како је прешао пут од београдских уџерица до афричких палата и од периферијске калдрме до њујоршких вишеспратница, Душан Микља је у српској књижевности заузео место најзначајнијег путописца. Његова нова књига – Галерија (затворено због пописа), у издању ИК Вукан издаваштво, необична је по структури, концепцији и самом наслову, па смо ту и започели овај разговор. Наслов је срећно изабран јер упућује на свима познати појам који у тексту добија вишезначно и чак енигматично значење. Могло би се рећи да је текст смеша документарне прозе и фикције у којој се прожимају не само различита времена већ материјални свет као подлога измишљеном и замишљеном. У тој мери чак да претапање једног у други има езотеријски карактер. Поднаслов – затворено због пописа и без намере писца има и тестаментарни карактер.
Да ли је то покушај да се направи ретроспектива доживљеног?
Када сам се већ одважио да се исповедим настојао сам да та исповест буде што свеобухватнија. Не у смисли ситничавог пописа већ у избору ликова и предела за које ми је стало да их сачувам од заборава због неког изузетног својства којим се издвајају. Као галериста, што ће рећи као приређивач изложбене поставке, допустио сам себи да слике за Галерију бирам не по њиховој статусној вредности већ по томе каква осећања побуђују код оних који их гледају. То је и објашњење због чега се у Галерији нашло места и за шиваћу машину моје мајке (која нас је узгред речено отхранила), и за слику шваље Пабла Пикаса у Метрополитен музеју у Њујорку. Приписујем себи у заслугу да ћу посетиоце Галерије можда навести да сами отворе или замисле сопствену Галерију у којој ће свој живот видети у сликама.
Можда би о природи света и смислу постојања више сазнао посматрањем него тумачењем – кажете у завршној речи „галеристе“. Је ли то могуће у данашњем свету, таквом какав јесте?
Поменути исказ настао је запажањем да ни уметници ни научници нису далеко одмакли у тумачењу света. Још мање у схватању смисла и сврхе његовог постојања. Доказ за то је да су чак и најрационалнији умови какви су – без сумње – атомски физичари при крају живота одустајали од покушаја да протумаче свет. Препуштали су, другим речима, одговор Свевишњем или неком другом наднаравном бићу, признајући тако невољно да су нека сазнања људском роду заувек ускраћена. Могуће је, додуше, да су подлегли малодушности али такође да су – имајући у виду све већу хаотичност и одсуство смисла савременог света – били у праву.
У књизи су, колико познате, толико и личности из „доњег дома“ – људи које сте сретали а нису ни владари, ни криминалци, ни… Јесу ли они боји или лошији?
Имао сам срећу – захваљујући новинарском послу али и личним склоностима, да пропутујем свет и упознам – како ви кажете – људе и из „горњег“ и из „ доњег“ дома. Нисам их разликовао по важности и друштвеном статусу који су имали или им је приписиван већ по човечности и саосећајности. По смерности са којом су подносили славу или без роптања обављали јавне послове. Међу њима је било и са светле и са тамне стране месеца. И међу крунисаним главама и међу тзв. „обичним“ светом. Међу државницима сам највеће поштовање имао за оне које власт није променила. Као на пример, италијански председник Сандро Пертини и герилац и потоњи председник Анголе Агостињо Нето, који је такође присутан у свим антологијама песника на португалском језику.
Ноћна мора за нацистичке ратне злочинце био је и Визентал, чији је уред у Бечу личио на свет који је настао из хаоса. Од филмских дива скромношћу се издвајала Моника Вити, која је међу пиљарицама у римском кварту Понте Милвио била омиљена колико и у свету филма. Међу бунтовницима сам највише уживао у друштву вође „црних пантера“ Стокли Кармајкла и ћерке Че Геваре Аделе, са којом ме је упознао живописни римски анархиста. Нема малих и великих ликова. Само они који су у времену опасних искушења сачували човечност И – као њихова супротност – они који су се одродили од људске природе.
Предели, пејзажи… тако живо дочарани, као да су јуче виђени. Јесу ли то само белешке или сте их поново, током писања, доживљавали?
Мислим да сви имамо неку врсту складишта сећања на градове у којима смо боравили и на пределе које смо упознали. Са каквом ћемо их уверљивошћу поново призвати у свест зависи пре свега од утиска који су на нас оставили кад смо их прво угледали. Постоје, свакако, светске метрополе које познајемо и пре него што смо их походили. Мислим, при томе, на Рим, Париз, Москву, Њујорк и друге велике градове, на њихове музеје и знаменитост. На сликаре, писце и друге уметнике који су у њима живели. И у мојој постави Галерије нисам могао да заобиђем Пола Гогена у одељку о тропима, нити Шагала који је са париске мансарде сликао музичаре на крововима. Издвајам, ипак, Египат који сам доживео као духовну висораван са које су потекли сви извори цивилизације који су касније натапали Атину и Рим. У тој мери сам опседнут њиме да сам у Галерију сместио и највећу афричку реку Нил, и Синајску пустињу, као месту на којем се Господ први пут указао човеку.
Колико писани из најбољих намера, толико и упозоравајући есеји. Шта се тиме постиже, и постиже ли се уопште?
Галерија несумњиво садржи есејистичке прилоге, али су у њој има примеса многих других књижевних жанрова. Све су ређи узорци чистог жанра који, бар мени се тако чини, све више припада прошлости. Не знам зашто је тако. Можда и због тога што се свет драматично мења. Што се на једној страни све више мрви и уситњава, што није без утицаја на књижевне правце, али такође и на све видљивије „укидање човека“. Кад говорим о „укидању човека“ мислим пре свега на брутална настојања да се развласти од својства која га чине човеком. Да се раздвоји од саосећања, љубави за породицу, за друге људе. Да сер развласти од обзира и стида. Морал је, уосталом, већ сада археолошка категорија. Највише забрињава да се на томе неће стати. Од „родитеља број један“ и „родитеља број два“ доћи ћемо до потпуног обезличавања људског бића. До ствари „то“ које ће господарима света служити само као статистички узорак употребљивости као потрошача.
Не постоји, уосталом, више ни политика макар у озлоглашеном виду. Нема више идеологије, левице и деснице. И у свету и код нас постоји само једна партија – партија манипулатора. Како, иначе, другачије тумачити изборне коалиције које су не само неприродне и необјашњиве, већ и незамисливе.
Како би прошли данашњи „хероји“ да сте књигу писали кроз десетак година – Трамп, Вучић, Орбан, Путин..?
Лично ме највише чуди да крај све разноврсности света државници и политичари све више наликују једни на друге. Нема више великих личности попут Де Гола. Свако данас може да се бави политиком, што је видљиво у све већој навали ликова који би због недостојности били прогнани из старе Атине. Зашто се, тада, чудимо да је међу њима гомила манипулатора, необразованих и неспособних, обичних циркузаната. Свега и свачега има, осим онога што би сложеном и опасном времену највише одговарало – веродостојних и честитих личности.
Извор: Нови Магазин
