Пише: Душан Павловић
Одбијањем да распише превремене изборе режим шаље имплицитну поруку свима који су део клијентелистичког система: ако се избори упорно избегавају, то је као да су већ расписани – и изгубљени. Што дуже та порука остаје неизречена, али присутна, то ће клијентистички систем постајати све слабији
Будућност протеста сада зависи од две ствари. Прва је одлука режима да ли ће укинути изборе и увести аутократски облик владавине. Границе репресије које су неопходне за такав корак управо се тестирају на улицама. Друга ствар је истрајност грађана који протестују. Колико дуго протести могу да одрже ниво мобилизације до којег се дошло након 28. јуна? Ако се покаже да режим може да пређе на виши ниво репресије или код протестаната дође до “замора материјала”, протест ће бити угушен и највероватније ће уследити промена система.
Протест који у Србији траје од децембра у теорији игара назива се игра исцрпљивањем (war of attrition). Суштина игре лежи у надметању кроз исцрпљујуће чекање, где играчи покушавају да један другог натерају да одустане од борбе за остварање циља: режим има за циљ да угаси протест, а протестанти да дођу до превремених избора. Побеђује онај ко дуже издржи, а онај ко први одустане — губи. Ово се назива “скупо чекање” (costly waiting), јер победу односи онај коме чекање доноси мањи трошак. Истрајност је кључни ресурс за победу у овој игри.
Динамика игре се мењала већ неколико пута. Студенти су били у офанзиви до 15. марта, када је режим неколико пута покушао да угаси протест делимичним уступцима. После 15. марта режим је прешао у офанзиву. Престао је да исплаћује зараде запосленима у средњем и високом образовању, чиме је хтео да изазове сукоб између студената и професора, па чак и међу самим професорима. Упркос томе, протест је успео да се одржи и, почетком маја, дефинише политичке циљеве – захтев за превременим изборима и најаву учешћа са студентском изборном листом. Ово је знатно променило карактер протеста јер су студенти уместо неиспуњивог захтева (режим треба да “ухапси самог себе”) поставили захтев у коме постоји вероватноћа да режим може да изађе из целе ствари као победник – избори под постојећим условима, који имају неизвестан исход.
Авет Белорусије
Од 28. јуна протест се интензивира и претвара у перманентан облик блокаде, која је режим ставила пред следећи избор: протести могу да се окончају постепеним повећање репресије, којом би се протестанти натерали да одустану од блокада, или расписивањем превремених избора. За сада се власт определила за прву опцију – појачану репресију. Разлог за овакав избор је једноставан: режим процењује да тренутно, чак ни под условима који нису ни фер ни слободни, не би могао да победи и тим начином оконча протест. Међутим, повећана репресија има ограничења. Изабрани ниво насиља изгледа да није довољан да реши проблем. Напротив, репресија изгледа додатно интензивира протесте (Ужице). Да би се овом стратегијом протести заиста угушили, ниво репресије би требало да буде знатно виши од постојећег.
Синановић: Киш и Амфилохије или о једној избледелој фотографији
То значи да би режим требало да ради оно што је Александар Лукашенко радио у Белорусији 2020. и 2021. године. Масовни протести против изборне крађе окупили су стотине хиљада људи, али је Лукашенко одлучио и успео да уз знатно повећани ниво репресије угуши протесте. Уследила су масовна хапшења (7000 у првих неколико дана), тортура (укључујући силовања), нестанци људи, насумична притварања, пребијања жена, старијих и лекара (укључујући фотографије пребијених људи које је режим постављао по мрежама за пример), употреба гумених метака, шок бомби, сузавца, тотални медијски мрак и гашење интернета, прогон опозиционих лидера у егзил, чистке по државним институцијама, кривичне пријаве за штрајк или протест, претње породицама и ангажовање батинаша из неформалних и парамилитарних јединица итд. Ова вишеслојна бруталност, уз потпуну лојалност елита и подршку Русије, угушила је протестни замах упркос широкој народној побуни. Овакав сценарио није немогућ у Србији, али тренутно изгледа да сигнали који стижу са улице нису повољни за такав корак.
Отуда се ширим круговима припадника режима поставља имплицитно питање: ако полиција, тужилаштво и судови не могу да натерају грађане да се повуку, зашто се једноставно не распишу превремени избори? Поготово што су од 2012. године парламентарни избори одржани пет пута, а само су једном били редовни. Одбијањем да распише превремене режим шаље имплицитну поруку свима који су део клијентелистичког система: ако се избори упорно избегавају, то је као да су већ расписани – и изгубљени. Што дуже та порука остаје неизречена, али присутна, то ће клијентистички систем постајати све слабији.
Протек времена ће, дакле, у неком тренутку довести до новог поретка преференција код режима. Пошто репресија не даје резултате, режим ће морати да убеди себе да избори преостају једино решење. Одлука режима да се окрене изборима, иако носи ризик, представља рационалан потез у условима када досадашња стратегија – постепено појачавање репресије – исцрпљује политичке ресурсе и не даје очекиване резултате. У терминима теорије игара, ово је пример секвенцијалне адаптације у условима неизвесности: режим мења стратегију када уочи да претходна не функционише, а нова, иако ризична, отвара могућност легитимације власти кроз изборе, тј. могућност да се из целе ствари извуче уз победу.
То значи да би, поред стандардних манипулација изборним списковима и процесом гласања, режим повећао медијски мрак (уз вероватну елиминацију Н1 и Нове), понудио макар једну лажну студентску листу како би створила конфузију међу бирачима, али и да ће се ослонити на могућност да се у остатку опозиције поново појаве поделе. Успех за овакав сценарио није без основа, јер студентски покрет је и даље децентрализован, а разједињеност опозиције представља њену сталну особину тринаест година уназад. Поделе унутар опозиције често су доводиле до тога да се на изборе не излази уопште или да се излази са више одвојених листа уз међусобна оптуживања – при чему се опозиција често међусобно више нападала унутар себе него што је нападала режим.
Маратонци трче и даље
Да би се дошло до превремених избора, протест треба да буде одржив на нивоу на коме се тренутно налази, јер као и сваки протест, ако прође пуно времена без резултата, може да почне да се осипа. Ако се овај протест посматра у контексту таласа протеста који трају још од 2016. године, може се уочити образац: интензитет протеста расте, али са повременим паузама када потпуно замре. Математички, ово може да се изрази као осцилаторна функција, где протести повремено букну, па се онда угасе, али вредност функције изражена у броју ангажованих људи непрекидно расте како време пролази.
Осим тога, и за разлику од многих претходних протеста, овај последњи талас протеста има конкретан и остварив захтев – превремене изборе. Подсетимо се, претходни протести су били масовни, али су захтеви били дифузни или нереални у политичком смислу. Рецимо, протести “Србија против насиља” из 2023. године били су експресивни. Људима је било важно да изразе осећања у вези трагедије које су се догодиле 3. и 4. маја, али политички гледано, ови протести су били јалови. Огроман број људи на улици не значи ништа ако не постоји конкретна операционализација захтева. Протест “1 од 5 милиона”, иако такође масован, имао је нереалне захтеве. Протестанти су изнели захтеве у 42 препоруке и шест закључака! Ово не само да је било превише компликовано за просечног опозиционог гласача, већ је од режима практично захтевало да преда власт на тацни. Такви захтеви су реални само када се режим већ налази на коленима. То је, рецимо, био случај када је Демократска опозиција Србије после 5. окробра тражила фер услове за изборе у децембру 2000. године. Тражити од режима да се разоружа када је изнутра хомоген и када не постоји озбиљан разлог који би га натерао да попусти – нереално је.
Коначно, искуства из других земаља показују да протести који могу зауставити аутократизацију и отворити простор за демократску обнову у слабим демократијама и хибридним режима захтевају маратон. Они се не мере данима, већ месецима, понекад и годинама.
У Северној Македонији протестне активности против режима Николе Груевског трајале су две године (2015–2016), уз објављивање доказа о злоупотребама, масовне протесте и савез опозиције и цивилног друштва. У Црној Гори (2019–2020), улични отпор Закону о слободи вероисповести прерастао је у политичку промену након годину дана. У Малавију (2019–2020), мирни и упорни протести довели су до поништавања избора и смене власти. У Јужној Кореји (2016–2017), “револуција свећа” кулминирала је опозивом председнице Парк Геун-хyе. У Бразилу (2019–2022), отпор Болсонару био је распршен, али стално присутан. Данашња ситуација у Србији можда највише личи на ону у Пољској. Протести против владе Странке права и правде почели су практично чим је та странка победила на изборима 2015. године. Протест је растао и гасио се неколико пута, из различитих разлога (закон о абортусу, независност судства…), да би након доласка Доналда Туска на чело опозиције, протест добио фокус и лидера, те победио на парламентарним изборима 2023. године.
Извор: Време
