Пише: Душан Милијић
Поводом књиге Наташе Матаушић Дијана Будисављевић (Београд 2021)
Није довољно рећи да је Дијана Будисављевић спасавала децу.
Можда није довољно рећи ни да је спасавала српску децу из логора.
Прави карактер хуманитарног рада Дијане Будисављевић и сва њена човечност, пожртвованост и храброст долазе до пуног изражаја кад се нагласи да је спасавала децу која су у Независној Држави Хрватској била сматрана – државним непријатељима.
А спасити макар и једног државног непријатеља од сигурне смрти и помоћи му да надживи тоталитарну и репресивну државу која је хтела да га уклони, већ је само по себи велики хумани чин који заслужује највиша признања и од стране друштва и од стране историје.
Зашто су таква признања изостала у случају хуманитарне мисије коју је организовала и водила Дијана Будисављевић, јасно ће се сагледати кроз истраживања која је педантно спровела хрватска историчарка Наташа Матаушић, а која су сабрана и преточена у књигу названу, кратко и јасно, именом хероине о којој је реч – јер њено име требало би само за себе довољно да говори, мада није увек било тако, па због тога треба обратити пажњу и на опомињући поднаслов: „Прешућена хероина Другог свјетског рата“.
Пуним именом Дијана Фрида Олга Будисављевић Обексер, ова Аустријанка и супруга загребачког Србина лекара Јулија Будисављевића, дуго је била скрајнута из колективног памћења чак и у оном народу чију је децу највише спасавала, а спасавала их је упркос најстрашнијим препрекама на које је наилазила, па макар се те препреке звале Дидо Кватерник и Макс Лубурић.
Често стављана у незавидан и фаталан положај да одабере које дете треба извући из логора а које тамо оставити, Дијана Будисављевић никада није поклекла и увек је, и из етичког и из историјског угла гледано, доносила одлуке које се могу сматрати исправним – а понекад се и морају сматрати исправним, јер сама је по себи исправна већ и одлука једне храбре жене да не мирује у кући и да се не претвара као да се у непосредној околини, на Кордуну и Козари, одиграва сасвим нормалан ток живота.
Понекад се хуманитарна акција Дијане Будисављевић своди на израз „Дијанина листа“ (тако је требало да се зове и филм који је доцније приказан под насловом Дневник Дијане Будисављевић, а који је режирала Дана Будисављевић), што је више него јасна аналогија и симболика свакоме ко зна историјску позадину филма Шиндлерова листа, али такво поређење може деловати и ниподаштавајуће кад се зна да у случају спасавања деце из усташких логора није у питању листа од неколико стотина имена, него читава картотека која је обухватала (према најрелевантнијим истраживањама) дванаест хиљада имена, и то уз прецизно наведене податке о пореклу и породици, па чак и о физичким карактеристикама уколико ниједан детаљ из биографије није било могуће утврдити, што је најчешће и био случај код најмлађе деце.
Већ сама потреба да се значај Дијане Будисављевић описује помоћу имена Оскара Шиндлера довољно говори о огромној разлици између две културе сећања, јер док је име Немца који је спасао нешто више од хиљаду и сто пољских и чешких Јевреја постало синоним за човечност у немачком нацистичком режиму, дотле је име Аустријанке која је у Независној Држави Хрватској спасла можда и десет хиљада српске деце било деценијама потпуно заборављено.
Не треба превише објашњавати због чега се хуманитарни рад Дијане Будисављевић није идеолошки уклопио у борбу против окупатора виђену из угла Комунистичке партије Југославије – за коју је Други светски рат на простору Југославије имао револуционарни карактер и чијом је једином позитивном тековином било сматрано партизанско ратовање, познато као Народноослободилачка борба – али чак и пошто су дневничке белешке Дијане Будисављевић постале доступне јавности (и то читавих шест деценија након догађаја који су у њима описани), опет је знало да дође до релативизације хуманог чина, па и до тврдњи како је спасавање српске деце из логора и њихово удомљавање по хрватским породицама рађено првенствено зарад католичења и васпитавања српске деце у усташком духу.
Тачно је, међутим, само то да Независна Држава Хрватска јесте у свакој прилици користила племениту акцију Дијане Будисављевић за промоцију наводне хуманости усташког режима према деци православне вероисповести, али ко год сматра да су и сами организатори акције имали нечасне намере и да су радили искључиво у корист Римокатоличке цркве и Загребачке надбискупије, треба да прочита аутентичне исповести преживелих логораша, које је Наташа Матаушић цитирала у обимнијим изводима, знајући да документи најбоље говоре и дају најтачнију слику времена и прилика о којима је реч – само кад има ко да их прочита и да их протумачи без било каквих предрасуда.
Кроз књигу о Дијани Будисављевић дефилују бројне личности и судбине које се вероватно никада не би укрстиле да није било рата и ужасног страдања, тим пре што је већина њих потекло са различитих простора и доцније се изгубило на разним (географским и идеолошким) странама, па ће читалац захваљујући документарној грађи и детаљним биографским прегледима моћи да продре и у некадашњи амбијент грађанског сталежа Загреба, који је и као престоница Независне Државе Хрватске још увек чувао карактеристичну етничку шареноликост наслеђену из аустроугарског времена.
Стога не треба да чуди што у племенитој мисији коју је водила једна загребачка Аустријанка, поред хрватских, српских и јеврејских, искрсавају и чешка, мађарска, словеначка, немачка, италијанска имена, те да су у спасавању српске деце неретко учествовали и некадашњи аустроугарски официри, док је за свесну маргинализацију најважнијих актера четворогодишњег хуманитарног рада заслужан нико други него жена која је већ тада била обесмртљена захваљујући стиховима великог песника Антуна Бранка Шимића.
Премда је Наташа Матаушић, како би што боље аргументовала текст своје књиге, приложила бројне фотографије и аутентична документа, највећу пажњу могле би привући две слике, а на обема је присутна Јованка, супруга Јосипа Броза Тита. На првој фотографији уочава се Јованка Броз како стоји (између Савке Дабчевић-Кучар и Ивана Стеве Крајачића) на сахрани Срђана Будисављевића, рођеног брата доктора Јулија Будисављевића, док се на другој фотографији уочава како за столом (у вили Загорје, Титовој загребачкој резиденцији) са Титом и Јованком седе доктор Јулије Будисављевић и његова супруга Дијана. Ако се зна да је Јованкино девојачко презиме било Будисављевић, намеће се помисао (мада је Наташа Матаушић избегла да то изричито тврди) како је Јованка била у сродству (макар и далеком) са Срђаном и Јулијем Будисављевићем, што би значило да су Дијана Будисављевић и Јосип Броз, преко својих супружника, заправо припадали истој фамилији. А кад се томе додају подаци о политичкој улози Срђана Будисављевића, најпре краљевског министра а потом краљевског намесника, који је формално заступао краља Петра II Карађорђевића пред Титовом привременом владом (док Југославија није званично проглашена републиком), искрсава слика о троје Будисављевића који су обележили преломне моменте југословенске државе: Срђан Будисављевић као представник монархије који је безрезервно пренео сва овлашћења комунистичкој власти (и умро у комунистичкој држави као њен уважени и лојални грађанин), Дијана Будисављевић као хуманитарка у најтежим данима за српски народ, кад Југославија суштински није ни постојала, и Јованка Броз као супруга неприкосновеног владара комунистичке Југославије. (Сем тога, у књизи се спомињу и могуће родбинске везе између породица Будисављевић и Будак, што је такође инспиративно за извлачење извесних претпоставки кад се зна колику је истакнуту улогу Миле Будак имао у усташком режиму.) Ипак, не треба на основу једне фотографије олако закључити да је Југославија као држава на било који начин одала признање племенитој грађанској акцији спасавања деце из концентрационих логора, а камоли да је Тито након сусрета са Јулијем Будисављевићем и његовом супругом негде јавно истакао хуманитарни рад Дијане Будисављевић. Напротив, ћутање се наставило и током наредних деценија, па се дотична фотографија једино може узети као овековечени тренутак фамилијарног сусрета Јованке и Јулија Будисављевића (ако њихово идентично презиме подразумева да су припадали истој фамилији), а никако као званичан сусрет шефа државе са храбром женом која је, на свој начин, допринела развоју антифашистичке мисли у грађанским круговима.
Опрезно и критички сагледавши сваки извор, цитат, сведочење и дотадашња истраживања о теми којој се посветила, Наташа Матаушић и сама је допринела да њена публикација буде међу незаобилазним и прворазредним изворима за свако наредно сагледавање биографије Дијане Будисављевић, али и за свако детаљно проучавање времена које је допринело да тако значајни и велики људи буду једноставно избрисани из историје и колективног памћења.
Душан Милијић, Рођен у Књажевцу 1987. године. Пише есеје, књижевне критике, прозну фикцију, понекад и песме – кад наиђе инспирација.
Радове је објавио на сајтовима, књижевним порталима и електронским часописима Чупава келераба, Хоћу у позориште, PULSE, Књиговање, Показивач, КУЛТ, Конкретно, Сизиф, Култивиши се, A PRIORI, Квака, као и у штампаним часописима и зборницима Слово Ћирилово, Летопис Матице српске, Црте и резе, Млади долазе, Суштина поетике, Кутија љубави, Свитак, Аргус Мултиверзум, Савременик плус, Кораци, Траг, Бдење, Исток, Срп, Порталибрис.
За сајт Букмаркер београдске издавачке куће Лагуна писао је приказе нових издања, од којих су поједини објављени у штампаном издању Букмаркера и Недељнику. Своју прву књигу, под називом Тако је – јер ми се тако чини (збирка позоришних рецензија), објавио је у Нишу 2019. године.
