Русија, или званично Руска Федерација, јесте мален дио земаљскога шара, али без којег не би могло бити топло у домовима, стомацима и новчаницима бар за половину свјетске популације.
Када се, дакле, разгрне западњачка пропагандна хистерија и када се отклони амалгам историјске и националне реторике у Русији, лако се увиди да и овај мултиплицирани руско-украјински рат није ништа друго него битка за привредне ресурсе.
Често се Русија таргетира као један од највећих извозника нафте и гаса, али не треба превиђати да је Русија првенствено пољопривредни гигант. Да ли је потребно рећи, не тргује само онај што продаје − ваљда се и купац нешто пита.
Европа, рецимо, више од трећине неопходног гаса и око четвртину потребне нафте добија из Русије. Дакако, имају Европљани алтернативу, могу те енергенте купити и на другим тржиштима, али по драстично већој цијени, што неизоставно доноси и већу инфлацију за европске домове. Но, дуго је до зиме, односно, дуго је до европског обрта у емпатији. Историјски гледано, зима јесте највјернији руски савезник.
Но, да се вратим хљебу.
На берзи житарица у Чикагу стање и даље јесте драматично. Како би рекао Миодраг Павловић, „док други читају новине / ја читам цене“, „рука се примиче роби / дрхти од жеље“, а „цене скачу / изнад хранљиве суштине“. Авај, цијена житарица достигла је максимум у посљедњих 13 година.
У збиру, Русија и Украјина чине 30 одсто свјетског извоза пшенице, скоро петину трговине кукурузом и чак 80 одсто извоза сунцокретовог уља. Наравно, маслиново или кокосово уље јесте здравије али и знатно скупље. Обје земље су основни добављачи жита за Блиски исток и Јевропу. Турци и Египћани без Русије тешко могу умијести хљеба. Чули сте, вјерујем, рационални став Турске: „Нећемо окренути леђа ни Русији ни Украјини“. Да то преведемо, нећемо окренути леђа сами себи. Египат – све што је неки дан могао јесте да поништи тендер за набавку пшенице… Није баш исто као са Русима.
Кина? Дабоме, многољудна земља, укинула сва могућа ограничења на увоз пшенице из Русије. И више од тога, сада жито насушно из цијеле Русије може у Кину. Доскора је могло стићи само из седам руских региона.
Мексико, Бразил, Венецуела, Никарагва, Перу…
У укупној свјетској производњи алуминијума Русија учествује са мизерних 6 одсто, но естетска пажња расте када се има у виду да Сибир скрива највеће залихе дијаманта на планети, а да једна руска корпорација производи више од четвртине дијаманата у свијету. Провјерите, једногодишња продаја руских дијаманата већа је од двогодишњег (укупног) буџета Црне Горе. Али, још то није податак који богзна импресионира, стога ваља занати да залихе сибирских дијаманата јесу довољне за наредних 3 000 година.
Милорад Дурутовић
