Омбудсман
12. децембар, 2023.
Андрићев неисписани лик
12. децембар, 2023.
Прикажи све

Слободан Антонић: „Србистан“

У недељнику „Време“ без икаквих проблема, као потпуно неупитна и саморазумљива, излази изјава Миљенка Јерговића: „Нема сумње да је Хрватска данас нормалнија земља од Србије и да је хрватско друштво на вишем цивилизацијском стадију од србијанскога“. Лудовање за Хрватском иде тако далеко да Дубравка Стојановић каже: „Партизански споменици у Србији нису систематски (рушени) као у Хрватској, али су јако запуштени. Велико је питање шта је горе…“

Getty © Carsten Koall

Када сопствену домовину, као што то раде наши грађански селебритији, представљате као земљу умоболника („Србијатрија“), примитиваца („Геџованија“), злочинаца и убица („Четникија“) – укратко, као септичку јаму („Смрдија“), онда стигматизација Србије као оријенталне касабе у сред Европе („Србистан“) и није тако необична.

Тако, Соња Бисерко даје наслов својој књизи Србија на Оријенту, Алексеј Кишјухас („Данас”) један свој коментар назива „Србија у Азији?“, Емило Павловић (аутономија.инфо) пише о нама као о „Србистану“, а и Перо Јововић („Нова“) презриво зове Србију „Србистан“, Никола Самарџић за Београд каже да је „смрдљива курдско-цинцарска касаба“. Латинка Перовић вели да „Србија и даље има ту нахијску душу, имала је то и у време социјалистичког периода (…) али, она данас то такође има“, због чега онда и Зоран Вулетић говори о „нахијској души Србије“ и о „Србији у проклетој авлији“, а Никола Крстић о „србијанском вилајету“

Овај „аутооријентализам“ (Ћирјаковић 173) или „унутрашњи оријентализам“ (Ћирјаковић 153) наше Друге Србије делимично води порекло из Константиновићевог појма паланка, као „шифре за османску, ‘србијанску’ Србију“, „један од синонима за антиевропске окове, ‘пусто турско’ утопљено у ‘ружно српско'“ (исто 55). Наравно, „унутрашњи оријентализам има исте претензије, као и онај оригинални, западњачки“ – „њиме се оправдава доминација над наводно претећим и нецивилизованим, оцрњеним сународницима“ (исто 154).

Заправо, оријентализација Другог на југоистоку Европе увек подразумева имплицитну само-окцидентализацију (Душан Бјелић 20). Она „нуди говорницима предност у погледу смештања себе на привилеговану граничну линију“ (Растко Мочник, 115). Томе служи есенцијалистичка дихотомија другосрбијанске (само)идентификације: „ми/Европљани – ви/Азијати/Балканци“ – типични пример „концептуалне схеме која идеолошки посредује доминацију ‘Запада’ над ‘Оријентом'“ (исто 114).

Савремени српски случај је, међутим, специфичан због двоструке оријентализације. То је примећено још деведесетих година, када је Србима, уз културални османски багаж, прикачена још и азијатска суровост у злочинима (Томислав Лонгиновић 66). Данас се пак дуплирани оријентализам изналази у специфичном споју лењог и прљавог Оријента, и дивљачке, насилне и азијатске Русије.

То је међу првима дефинисала Соња Бисерко, у својој књизи Србија на Оријенту (2004). Она је препознала „две компоненте србијанског идентитета – православни као тлапња, и анахрони оријентални као реалност“ (74). Док прву саставницу одликује „суштински исти став Србије и Русије према Западу“, другу карактерише „‘фолклорно оргијање’ (фолк музика, киосци, бувљаци), који све више доминирају у нашем јавном животу“ (74). И без обзира на културне разлике, обе компоненте „трајно Србију одвраћају од Запада, јер су у суштини обе антизападне“ (74).

Jack Taylor / Getty

Разуме се да, онда, и последњи извештај Хелсиншког одбора (2022) истиче да је „Србији најближа Русија“, с којом дели „конзервативне вредности, православље“ (29), као и „отпор либералним вредностима, укључујући и идеологију људских права“ (355).

После интервенције у Украјини, по мишљењу Хелсиншког одбора, дошло је до даље „русизације српске нације“ (372). Србија је била погодно тле за то, будући да у њој, као и у осталим балканским друштвима, „социјализам није био аберација, већ природан израз потенцијала тих друштава“ (18). Или, као што то с ужасом констатује Зоран Вулетић: „Совјетизована православна Србија се налази усред Европе“ – као некакво страно тело.

Будући да је данас на делу „сукоб атлантског и евроазијског (руског) света“ (Саша Илић), Србија је на погрешној, азијатској страни тог сукоба. Као „демонска реплика Русије“, Србија је тек „руско/азијатски инструмент у Европи“ (Боро Драшковић). Пошто је Русија „у рату против западног система вредности“, а Србија је „рускоколонашка земља у којој влада култ Владимира Путина и масовна подршка убијању и сатирању Украјине“, разумљиво је да се „Србија у том окршају јасно и недвосмислено сврстала“ – на погрешну страну, наравно, при чему је „за промену стране касно, ионако нам нико не би веровао“ (Томислав Марковић).

Пошто „званична и већинска Србија не жели улазак у ЕУ и НАТО, мрзе и презиру западну цивилизацију“ (Никола Самарџић), „антизападњаштво, антиамериканизам и антимодерност свеприсутни су у нашем друштву“, а „големи део јавности у Србији једноставно не подноси Запад, не види Србију на Западу, не жели демократију, људска права, секуларизам, женска и геј права“ (Алексеј Кишјухас).

„За демократске западне земље резервисани су презир и мржња“, жали се и Томислав Марковић, „док су неке нежније, љубавније емоције управљене према диктаторској, злочиначкој Русији“. „Србија није хтела Европу, она неће капитализам, неће либерализам“, очајна је и Латинка Перовић, „јасно је да је и данашња Србија, као и током готово читавог 20. века, дубоко против Запада“, сагласна је и Соња Бисерко (овде 410).

Ломпар (200) одлично уочава скривени антирусизам у оријентализму Латинке Перовић. Он скреће пажњу да Ђиласово робијање под Титом Латинка зове: „Азијатско насиље над Ђиласом“ (266). „Зашто је насиље које се одиграва у Југославији одређено као азијатско а не као комунистичко?“, пита се Ломпар. И одговара: „Није неосновано помислити да у ауторкиној представи о азијатском пронађемо скривени путоказ који указује на придев – руско“.

Друга страна самониподаштавајућег есенцијализма и нервозног културрасизма, спровођених преко аутооријентализације, јесте идолатрија Запада као тотема, при чему она у Србији достиже комичне размере. Тако не само да Јелена Диковић („Данас“) – коју „српскохрватска“ Википедија представља као „једно од најзначајних имена штампаног новинарства у Србији“ (!?) – без икакавог осећаја нелагоде пише о САД као „земљи која милионима обесправљених људи широм света (и мени) изгледа као оаза у неправедном свету“ (sic!), већ се култ Окцидента преноси и на тако гротескне ЕУ земље каква је Хрватска.

Тако у београдском недељнику „Време“ без икаквих проблема, као потпуно неупитна и саморазумљива, излази изјава Миљенка Јерговића: „Нема сумње да је Хрватска данас нормалнија земља од Србије и да је хрватско друштво на вишем цивилизацијском стадију од србијанскога“. У листу „Данас“ објављује се текст с насловом: „Хрватска – тако близу а тако далеко у неким елементарним цивилизацијским стварима“ („Једна мала, лепа, досадна држава која гледа своја посла, што желим и Србији да постане. И да… чланица ЕУ“!).

Darrian Traynor / Getty

Влајса Арсенијевић не само да ауторитативно објављује „да је хрватска књижевност савременија, комуникативнија и забавнија од српске“, већ и да „у Хрватској (…) за разлику од Србије има много више свежег ваздуха – Хрватска је много отворенија него што је данашња Србија, (…) за разлику од Србије, све мање склона перпетуирању крвавих заблуда из прошлости“ (!?). „Увек ми је било проблематично рећи: ‘аха, Србија је пет, десет година у заостатку за Хрватском’. (..) Али данас! То су заиста два пута“!

Лудовање за Хрватском иде тако далеко да се она ставља испред сопствене земље чак и по сасвим апсурдним мерилима. Тако Дубравка Стојановић каже: „Партизански споменици у Србији нису систематски (рушени) као у Хрватској, али су јако запуштени. Велико је питање шта је горе – јер запуштени споменици у Србији делују као део ружног пејзажа, део неке депоније. На тај начин се, можда, шаље јача порука јер људи то виде. Виде деца и млади, па закључују да је то нешто што је ружно, што би требало склонити“.

Дакле, хрватско систематско рушење антифашистичких споменика је мање зло од тога што су у Србији сви недирнути, али, ето, некако „запуштени“ – јер се овим другим заправо „шаље јача порука“: „деца закључују да је то нешто што је ружно“? Фантастично!

Тако, култура непрестане аутостигматизације, између осталог и преко оријентализма, води до развитка становишта веома сличног комплексу инфериорности. Када се Вида Огњеновић опраштала од Исидоре Жебељан поручила је: „Хвала ти за све што си учинила за ову културну забит.“ Културну забит?

Заправо, истицање наводног културног заостајања за Западом успешно замењује „генетску инфериорност“. Оно што је за расизам неадекватна биологија, у културрасизму се јавља као погрешна традиција: „назадност у погледу културе постаје белег нижих цивилизацијских стандарда“ (Лонгиновић 72).

Дакако, тај „расистичким самопрезиром набијени троп ‘балканског менталитета'“, као наличје увек има „зазивање просвијећеног патроната неког фантазматског, ‘уређеног Запада'“ (Ћурковић). „У очекивању доласка западне просвећене чизме“ – тако би се могла изразити логика нашег „грађанског“, самооријентализујућег дискурса.

Једино што просвећене чизме, чак и када је с вољеног Запада, нити је икада било, нити је икада може бити…

Извор: rt.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *