Сања Савић Милосављевић: Теферич на Славији, „Бедем књиге“, 2022
Троје приповедача романа Теферич на Славији приповедају исту причу, али доживљену на три различита начина. Послератна, транзициона слика српских делова Босне и Херцеговине искрсава у овом роману из визуре двојице младих људи који су током рата били деца, а који у новостеченом миру, с пуно националних и личних траума треба да започну свој одрасли живот. Једнака осујећеност и неснађеност у трасирању сопственог живота својствена је и трећем лику, иако та јунакиња долази из, макар споља, сређеног света Београда. Ауторку овог романа у вези са ово троје јунака занимају духовне перспективе њиховог развоја и проналажења смисла.
Лик монаха Данила, који повезује друго двоје јунака, скопчан је с причом о искушењу и греху. Истовремено, он је и трагички јунак. Узроци или порекло његове трагичке предиспонираности леже у породичним и широким социјално-политичким околностима. Када у средишњем делу романа ауторка коначно и овом лику да приповедачку палицу, издваја се глас који има хришћанску смиреност, побожну скромност и самосвест о неснађености у световним оквирима. Искушења која прате Данила у његовом монашком самопрегору условљена су недовољно чврстим емоционалним утемељењем у најранијим дечачким данима. Мотив остављеног детета и родитеља који одлазе у гастарбајтерски живот у Немачкој после рата је донекле епизодан, али формативан за јунака. Управо ова животна околност, која се претворила у континуирано одбацивање од родитеља и глад за њиховом љубављу и подршком, у највећој мери је условила његов трагични завршетак живота, а не чин грешне љубави, размонашења и раскид с Богом, како се у његовом окружењу могло протумачити. Губитак упоришта у родитељском дому одређујући је и за друго двоје јунака. Сликарка Jелена, која прелази пут од размажене београдске девојке склоне делинквентским испадима, преко растрзане младе особе између разведених родитеља, до академске сликарке усмерене на религијско сликарство, а на самом крају и монахиње, еманација је, с једне стране женског искушења и првог греха, а с друге стране, и сама је трагичка фигура.
Пут искајавања грехова пролази и трећи јунак Петар, који радећи физичке послове у манастиру Добротић, настоји да изађе на исправан пут након одлежаног затвора због ситног криминала у који се, као младић без перспективе, уплео. Како су његов унутрашњи немир и кривица много личније природе – јер је у свађи пребио оца, тако је и пут искајавања и духовног смирења код њега много дужи.
Специфичан социјални контекст који утиче на судбинско одређење сваког од троје јунака, ауторка романа врло пластично представља њиховим говором и перспективом приповедања. Јеленин развој и промена се, тако, могу пратити кроз њен глас, који је у почетку пун београдског сленга, псовки и својеврсне површности. Како се мењају околности њеног живота и како тај живот добија све већи терет – онда када наведе монаха на грех и започне живот с њим у Вишеграду, тако и њен глас, мада још увек није лишен сленга, постаје одмеренији, поглед озбиљнији и одговорнији. Коначна трансформација њеног говора у роману догађа се с чином замонашења, када и њена визура света, свог живота и грехова постаје заокружена у духовном смислу.
Петров говор, с друге стране, можда и најживље и најсочније остварује и његову психолошку карактеризацију и социјални портрет једне средине – малих сеоско-градских средина у Босни и Херцеговини и контекст српских Босанаца досељених у Београд.
Фантазмагорична визија теферича на Славији која се Петру јавља у завршници романа, последица је целоживотне тежње да се постигне духовни склад. Сцена теферича која има карневалске особине свеопштег спајања, радости и помирења и спољне атрибуте вашарског весеља и свадбе, израз је јунакове душе која жели потврду да су дугови намирени а греси опроштени. Тиме што се то фантазмагорично славље и свеопште помирење – родитеља и деце, супружника, пријатеља – одиграва баш на Славији, највећем тргу на Балкану, у који се улива велики сплет улица да би се након уливања претвориле у кружно кретање, Петрова визија одражава идеју свеопште духовне мезалијансе као вида помирења и смирења.
Премда иза себе има већ неколико романа и збирки прича, Сања Савић Милосављевић (1988) издваја се, посебно овим најновијим романом, као колоритан приповедач, с гласом и тематским преокупацијама битно различитим од доминантног генерацијског, миленијалског приповедног курса савремене прозе. Драмски и трагички потенцијал ове приче и одговорно и слојевито духовно и психолошко трагање по јунацима издваја њену прозу из генерацијских клишеа и даје јој дубљу духовну димензију.
Извор: Наташа Анђелковић/pecat.co.rs
