Духовна хајдучија: Вера, љубав и виртуелни свет

Non-Playable Character у гејмерском жаргону означава персону или „биће“ које не учествује у игри, не подлеже командама или са њим нема интеракције, већ служи као део кулиса, декора. NPC је мање од статисте у позоришту или на филму, чије је понашање и евентуални однос са важнијим ликовима реалан. NPC ће „забаговати“ у неком ћошку, може се згазити возилом или шутнути, било каква реакција изостаје – није предвиђена скриптом.

НПЦ ликови, (Фото: Etsy)

Виртуелна реалност не да тек подражава стварност: она развија своју логику и правила која потом прелазе у свет. Тешко да смо у стању да пратимо овај продор виртуелног у стварно, и у којој мери он мења људско поимање света, па и свет сам. Малигни утицај виртуелне реалности није у карактеризацији ликова или крвавој, порнографској, криминалној или у каквом год другом смислу дискутабилној радњи – више је у оним суптилнијим елементима који се тичу оперисања апстрактним појмовима, односу узрока и последице, ендорфинској поплави коју доноси успешно обављена мисија (а која нема никакво упориште у стварности), начину посматрања простора и ликова у њему, специфичном активирању пажње, недостатку систематичности. То је посебно важно за генерације које су одрастале уз виртуелну револуцију, и за које, недвосмислено, виртуелни свет носи једнаку важност као и стварни, а у неким случајевима има и предност.

 Не треба замерати родитељима тих генерација недовољно бављење одрастањем својих потомака, линију мањег отпора кроз уваљивање бебама мобилних телефона: то је свет у који деца неминовно ступају колико год да бисмо се трудили да га ограничимо или одложимо. Они су протагонисти у сопственој игри, у којој постоје главни и споредни ликови, у којој постоји „pattern“, „skin“, у свету у којем се може бити јунак или non-playable character, где је инфлуенсер занимање, а „ући у meme“ представља врхунско остварење (за meme је неважно да ли сте Леонардо да Винчи или Омчо).

Неправедно би било аболирати и старије генерације, које су и саме пригрлиле преимућства виртуелне комуникације. Неупоредиви осећај обавештености и присуства у свету, који им онлајн живот нуди, понекад ствара тешку интерференцију или и осујећује стварни, непосредни однос са другим људима. Отац од четрдесетак година води за руку сина, држи кишобран, али и телефон којим снима како радници електродистрибуције поправљају бандеру оборену у олуји. Дете, које кисне, обраћа му се, он му не одговара, не помера кишобран – напросто га не примећује. У овом тренутку примаран је репортерски задатак – дете је NPC.

Рад на комјутеру, (Фото: Times of India)

Како очекивати од тог детета да развије минимум присуства у свету и … много је очекивати емпатију – можда – минимум осећаја да су други људи стварни, да постоје? Колико су пута у пуном аутобусу људи без пардона наслонили свој мобилни телефон на ваше раме, не уочавајући у томе ништа недолично, не примећујући вас, осим можда као неидентификовани извор топлоте, колико су вас пута „разгрнули“ (свајповали) у продавници или пред трафиком без жеље да се угурају преко реда; просто не видећи да осим њих и карактера са којим хоће да интерагују (продавачице) ту постоји још неко? Ви сте NPC, део сценографије: нема ту зле намере – сем потпуног поремећаја перцепције. Да и не говоримо о дејтинг сајтовима, порнографским садржајима и непрегледном, таргетираном мору реклама које се појављује шта год да дотакнете. Све према вашим саопштеним или прећутаним квалитетима и идентитетима.

 Свет је позорница површности на којој се, као и у виртуелном свету, идентитети карикатурално хипертрофирају или укидају. Није битно шта смо доиста; битно је шта представљамо, шта значимо, модерним језиком речено – шта комуницирамо. Комуникација, напротив, треба да буде двосмерна: наше представљање свету може и мора да има реакцију, а та реакција треба да буде коректив ономе што саопштавамо (макар у мери да је примимо к знању).

Нажалост, данас тај коректив стиже само од глобалног естаблишмента, и ако ваша истина не ремети њихов поредак, можете се играти сопственим „идентитетом“ до бесвести; можете бити било шта, од одојчета (у педесетој) преко самодијагностификованог аутисте до жене с брковима, тј. gender non-conforming особе. Тај идентитет своди се на самопроглашење и костим, питање аутентичности се не поставља; да и не говоримо о томе шта је обим појма „жена“, „аутизам“ или „беба“. У најгорем случају, за околину ћете постати NPC, али у свом свету можете да се идентификујете и као протагониста – имате силесију мрежа, апликација, игара и модула за такав вид самоафирмације. Не морамо да се питамо да ли је старија кокош или јаје: могуће је да је виртуелно диригована перцепција напросто постала плодно тле за смишљено и планирано деловање. У позадини свега увек је, и једино, удаљавање од стварности и безвремених закона који почивају на љубави и сарадњи. На вољу нам да ли ћемо ове законе разумети као биолошку или трансцендентну датост. Ипак, морамо узети у обзир да се, у крајњој консеквенци, биологизирање завршава констатацијом да је човек, као креатор, и могући извор своје пропасти – а да се о томе не може дати никакав вредносни суд (да извине Грета).

Верујући човек зна чему треба да се врати, и зна зашто. Само у том смислу не сме да својом вољом постане NPC.

Извор: Стање Стцари/ Фејсбук, духовна хајдучија