ПРОТИВ-СЛОБОДА је догма која прожима све остале. У филозофским терминима, она се може сврстати у тип „слободе ОД“, за разлику од „слободе ЗА“
Од времена просветитеља и енциклопедиста, секуларни поглед на свет све је више прожимао Западну цивилизацију, постојано продирући у разне аспекте живота, почевши од конституисања читавих држава и троделне поделе власти у њима. Профани су постали законодавство и судови, истраживачко-научни рад, образовне и културне институције, па чак и породица, то јест сам брак. Хришћанске цркве свих деноминација на Западу су сатеране у резервате, аналогне индијанским у САД. Верујући су тај забран, истина, посећивали и у њему могли редовно боравити, а неверујући су то толерисали, најчешће потпуно пренебрегавајући постојање тог дела света. Али, световно (профано) је потиснуло свето (сакрално) чак и у менталитету већине верника, јер су и они битисали у потпуно секуларном друштву, прилагођавајући му се, хтели то или не.
Но, још у прошлом веку Мирча Елијаде је демонстрирао да је Homo, премда ретко sapiens, увек religiosus. Он је указао на сакралне и обредне матрице које се налазе у структури многих профаних радњи, чак и оних наизглед сасвим тривијалних и ефемерних. И несвесан тога, човек је биће ритуала, гладан Реда и жедан Смисла. То су, међутим, ствари таквих размера да потреба за њима кад-тад мора пробити на површину, постати освешћена и добити конкретан облик.
Тада људи почињу да улажу вољан и креативан напор да се сједине са нечим што их превазилази, а чему теже („re“+„ligare“ и значи „поново повезати“). Стога, данас се показује да више не живимо у пост-хришћанској, него пост-секуларној ери: нова религија је обзнањена, а њено радно име је „вокизам“ (од „бити будан“). Колико је то име (не)срећно тешко је рећи, јер је још Христос позивао на будност, а нова вера је у свему другачија од хришћанске. Додуше, по својим карактеристикама, можда се код вокизма и не ради о правој религији, која настоји да људе повеже са нечим вишим и апсолутним, него пре о култу, чији је основни циљ да око неке (произвољно) одабране идеје нераскидиво међусобно повеже своје присталице.
Као и сваки култ, вокизам има своје догме, непоколебљиве тврдње које није неопходно доказивати, „истине“ које не морају имати било какво упориште у стварности. Из тога, међутим, никако не произлази да су све догме свих аутентичних религија лажне, напротив. Једна религија је јача када је истинитија, што јој омогућава да успешније постоји у реалности, коју не оспорава (иако је свака вреднује на свој начин). Снага једног култа је, напротив, тим већа што су његове догме лажније и апсурдније. Вокизам је управо такав, а може се дефинисати као тоталитарно-либерални апокалиптични култ чије су главне догме 1) промена 2) прогрес 3) пропаст и 4) „против-слобода“.
ПРОМЕНА (трансформација) је догма чије се присуство осећа већ и у самој посвудашњој употреби префикса „транс-„ (трансхуманизам, трансџендеризам, транзиција, итд). Људи који слепо верују да се апсолутно све непрестано мења, од старта одустају да било шта очувају неизмењеним. Пошто је по вокизму тако нешто и немогуће, главни човеков задатак је да природу тих промена узме у своје руке и усмери их у жељеном правцу. Први корак на том путу је порицање свих „пред-вокистичких“ датости и дефиниција, за којим следи установљење и давање другачијих, које ће потом бити константно одбациване и замењиване новим, заувек. Екстреман пример је оспоравање биолошких разлика између мушког и женског, што доводи до потпуно гротескних и пародичних појава. Овој догми не измиче чак ни прошлост: за вокизам историја као феномен – низ конкретних догађаја и веза међу њима – не постоји, јер је прошла.
Историја као наука у вокистичкој верзији не треба да истражује „оно што не постоји“ (историјске догађаје и везе међу њима), него да буде отворена структура у коју се може убацивати измаштани садржај по жељи. Последица тога је појава нових нација са измишљеном историјом и идентитетом без икаквог реалног садржаја. Пошто су нације у значајној мери повезане са језицима, нема препреке да се прогласе нови, чак и када су потпуно исти са већ постојећим. А што се тиче тих постојећих, иако се један језик сам по себи органски мења кроз време, и овде је неопходно преузети пуну контролу над процесом: граматика и лексика се касапе и сакате, а речима се мењају употреба и смисао (све до потпуне супротности претходног значења).
ПРОГРЕС (напредак, кретање напред) у вокизму увек има позитивну конотацију (иако се у пракси може напредовати и ка амбису) и тесно је повезан са појмом раста (до те мере да се реч употребљава и када нешто опада и назадује, па се каже „негативни раст“). Људски задатак је да тај прогрес не буде ничим угрожен нити успорен и да се он у потпуности контролише, те се стога свуда барата са синтагмама попут „студије изводљивости“, „одрживи развој“, „људски ресурси“. Ако је сам човек у питању, прогрес се тада назива еволуцијом, која такође има априори позитиван предзнак (сама по себи, реч „еволуција“ значи „развој“, а познато је да се ствари могу и веома лоше развијати). Е, нарочито ту се догма суочава са великим проблемом и са својим највећим страхом: случајем. Пошто су по еволуцији и живот и човек настали случајно (иако је научно немогуће доказати постојање случаја), они случајно могу и нестати, ако се ствари препусте спонтаном развоју догађаја. Човек стога мора да „отме“ од природе своју еволуцију, узме је у своје руке, усмери је где треба и води је са јасном намером према одређеном циљу.
Није тешко погодити који је: пошто је главна људска „уграђена“ мана смртност, циљ усмерене еволуције је бесмртност, па одатле доктрина трансхуманизма (може се додати да је по вокистима човек по дефиницији болесно створење, па га ваља превазићи). Да ли би таква бића себе и даље звала људима или не, само је техничко питање. Но, да присталице култа и пре контролисаног преображаја себе већ сматрају „надљудима у покушају“, сведочи њихова мржња према човечијем животу, манифестована кроз подстицање абортуса у деветом месецу трудноће, као и еутаназије. Да би „они“ живели заувек, људи морају умрети, што пре.
ПРОПАСТ (катастрофа) се као догма манифестује кроз два покрета. Први потиче „спонтано из базе“ (то јест, тако се представља, иако се финансира и усмерава са врха) и може се назвати еколошким алармизмом, који прати одговарајући екстремни активизам, па и еко-тероризам. Други потиче „са врха“ (приказујући себе као одговор власти на захтев базе) и носи назив Зелена агенда. Оба имају изузетно изражен катастрофични и апокалиптични карактер. Реч „катастрофа“ значи „суноврат“ и ту је све јасно. Апокалипса је, строго узевши, неутрална реч у значењу „откровења“ (од „апо-калиптеин“). За хришћане је Апокалипса била позитивна (и остала: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“ из Симбола вере), јер је означавала долазак Царства небеског и крај палог света. Не палог из угла Римљана-пагана, који су управо (и) због вере у смак света (и призивања истог) хришћане бацали лавовима. Догма вокиста је слична паганској: свет, Земља и природа сами по себи немају крај (сем услед неког несрећног космичког случаја – опет тај случај!), па се чак снимају и емитују скупе серије посвећене животу на нашој планети за један, десет или сто милиона година (на пример „The Future is Wild“). Но, у тим серијама нема човека, он је изумро (на срећу!), па је еволуција могла да прионе на build back better. Догма о пропасти фокусирана је, дакле, на човека као на једину претњу опстанку живота на планети.
Позивање на одговорно понашање било би сасвим у реду, када би вокизам ту стао, али он мегаломански прокламује борбу против климатских промена као таквих, што је апсурд раван настојању на људској бесмртности. Конкретни циљеви су сви у знаку елиминације (а не креације): одстранити емисију азота (укинути вештачка ђубрива и сточарски фонд јер краве превише испуштају гасове и подригују), максимално смањити емисију угљен-диоксида (шта би о томе рекле биљке, не зна се, али оне ћуте, па тим боље), избацити употребу фосилних горива и заменити „зеленом“ енергијом. Као „нове“ изворе, догма о пропасти прописује ветар и Сунце (који су, истина, коришћени још у палеолиту), гигантске ветрењаче и соларне панеле (који, узгред, не могу бити направљени нити функционисати без фосилних горива).
ПРОТИВ-СЛОБОДА је догма која прожима све остале. У филозофским терминима, она се може сврстати у тип „слободе ОД“, за разлику од „слободе ЗА“. Њена природа је таква јер, пре свега, одбацује све што је до сада било и смртни је непријатељ сваке традиције (традиција означава предање наредном поколењу нечег што се сматрало вредним). Вокистичка слобода је услед тога увек одређена предметом који оспорава, па тиме и стално ограничена, заправо – неслободна. А неслободна је и зато што ова догма све припаднике култа приморава да стално обожавају, испољавају, проповедају и намећу Слободу. То не чуди, јер су по дефиницији све присталице једног култа увек и само робови.
Извор: Стање ствари, Фејсбук/Духовна хајдучија
