Države redovno vrše intervencije na tržištu u doba kriza. Kapitalističko uređenje prolazi kroz ciklične krize koje su izazvane različitim strukturnim faktorima u zavisnosti od etape razvoja kapitalizma u datom trenutku.
Različiti geopolitički konflikti takođe mogu izazvati ekonomske krize u uslovima visoke međuzavisnosti kao što je današnja. Naročito, ako se ti sukobi nakaleme ili upravo izbiju zbog prethodnih kriznih situacija kao što je pandemija.
U pozadini se nalaze i politike centralnih banaka koje su i same delimično bile odgovorne za pojavu visoke inflacije. Na primer, inflacija u SAD je započela zbog prevelike emisije novca za koji se očekivalo da će biti apsorbovan postkovidnim ekonomskim rastom i nije počela ratom u Ukrajini.
Problemi u Evropi su prešli u akutnu fazu upravo zbog rata i drastičnog sužavanja obima evropsko-ruskih ekonomskih odnosa. U zapadnoevropskom diskursu o ovim problemima se raspravlja sa različitih stanovišta, dok se na Balkanu o tome govori na nivou epike – „dolazi nešto veliko, ne znamo tačno šta, ali biće jako veliko i grozno i samo vas veliki vođa može spasiti“.
Delimično je za ovaj praistorijski dodolski diskurs odgovorna i previše etatistička ekonomska svest prosečnih stanovnika Balkana koja se može svesti na mim poštapalicu „država duradi nešto“. Zapravo, ono što država treba da uradi jeste da izbegavajući sukobe sa svojim susedima i stvarajući zakonske okvire omogući priliv kapitala i rast ekonomije.
Država ne treba da bude glavni poslodavac, država ne treba da izmišlja nepotrebne socijalne poslove, država ne treba da bude vlasništvo vladajuće partije čijim se resursima kupuju glasovi i država ne treba da bude levak u koji se neprestano sipa nektar identitetskog populizma koji od nje same čini gubavca na međunarodnoj areni.
Dovoljno je pogledati Bosnu i Hercegovinu, koja je po svim pokazateljima najsiromašnija zemlja cele Evrope, pa shvatiti kako ne treba misliti i delovati. Država treba da izađe iz okvira omogućivača ekonomskog rasta samo u onim slučajevima koji predstavljaju novi krug krize kapitalizma, kada tržište ne može samo da funkcioniše i kada geopolitički interesi uzimaju primat nad ekonomskim.
Balkansko shvatanje države kao istovremene alajbegove slame, koja je ničija, a svačija, i neke vrste socijalnog bankomata koji služi kao bezbednosna mreža za sve greške u životu pojedinca, čini samu državu, to jest njenu političku klasu, manje odgovornom i korumpiranijom. Otuda građani ne protestuju kada supermarketi naprave veštačku nestašicu mleka da bi podigli cene u dogovoru s državom, ali se obraćaju državi za pomoć kada im stanodavci podignu mesečnu kiriju.
Detinjasta očekivanja građana od države šalju njenoj političkoj klasi signale da sa decom i ima posla, pa se prema njima paternalistički i, često, grubo odnosi. Racionalni i odgovorni građani organizuju sopstveni život u skladu sa ravnotežom svojih interesa i želja, a državi ispostavljaju racionalne zahteve kada njena politička klasa pravi greške.
Aleksandar Đokić