Пише: Драгослав Дедовић
Осамдесетих година прошлог века читао сам све што ми је допало руку од светске поезије. Цветајеву сам читао мало и спорадично. Имао сам неколико антологија руске поезије и, наравно, књижицу из Радове едиције „Реч и мисао“ – „Октобар у вагону“.
Тек касније, када сам и сам искусио емигрантски живот, дело Марине Цветајеве ми се отворило, осетио сам да иза њених херметичних и мелодичних песама ради велики дар.
Маја 1922. Андреј Бели о књизи песама „Растанак“ објављује чланак „Песникиња-певачица“: „Ако је Блок ритмичар… ако је Хлебњиков – владалац звука, онда је Марина Цветајева – композитор и певачица.“ То је заправо суштина. Онај који нема слуха и не осећа музику никада неће поверовати стиховима ове песникиње. С тим што је мелодија на руском неупоредиво лепша и од најбољих превода.
Предоктобарска Европа
Марина Цветајева је рођена у Москви 1892. Отац је био универзитетски професор, а мајка пијанисткиња. Њено детињство протекло је у знаку клавира. За разлику од сестре, била је талентована. По обичајима тадашње образоване класе у царској Русији, још у колевку су јој суђаје унеле стране језике – француски и немачки. У аутобиографској прози „Ђаво“ Марина Цветајева описује како њен брат рецитује немачку дечију песмицу: „Лисице, ти си украла гуску / сада нам је врати“. Тиролске гувернанте су малу Марину плашиле ђаволом који личи на немачку догу. Марина описује свој однос према немачком језику, који ће се додатно учврстити када буде боравила у једном интернату у Фрајбургу.
Један призор из детињства даје нам кључ за разумевање дубине везаности за тај језик. Мајка и Маринина полусестра по оцу, Валерија, певају на обали Оке, пошто код вароши Таруса Цветајеви имају кућу. Певају на немачком.
Четворогодишња девојчица слуша тај двоглас. Много касније, 19. Јуна 1935. у француском егзилу, ишибана животом, славна песникиња ће записати: „Од тих речи: Feuer-Kohle-Heiss-hemlich (ватра- угаљ – врело – потајно) у мојим грудима се разбуктавао прави пожар, као да те речи не слушам него гутам, гутам грлом усијани жар.“
Иако је студирала историју књижевности на Сорбони и волела француске песнике, мада је говорила и италијански, присан однос са немачком културом остаће константа.
У Првом светском рату записује да не уме да престане да воли своју Немачку (Германијо – моје безумље! / Германијо – Моја љубави!). Тада млада песникиња смело плива против струје, јер је ратни патриотизам на врхунцу, а главни непријатељ је – Немачка.
Много касније, германофилска емотивна везаност ће се променити после уласка Хитлерове војске у Праг – у њену вољену Чешку. Тада Цветајева записује пророчке стихове: „Сагорећеш, Германијо, лудачка дела чинећи!“
Револуција и егзил
Цветајева на велика врата улази у свет књижевности још као гимназијалка. У Москви упознаје песничку елиту свог времена. А на Криму, на одмору, будућег мужа Сергеја Ефрона. Са њим има две кћерке, Аријадну и Ирину. Међутим, њен еротски темперамент није познавао конвенције брака. Имала је бурне везе са Осипом Мендељштамом па и са лезбејском песникињом Софијом Парнок.
Дописује се са својим савременицима. И та писма су литература. Борису Пастернаку, будућем књижевном нобеловцу, пише маја 1925: „Верност као самосавлађивање није ми потребна (ја као одскочна даска, понижавајуће). Верност као постојаност страсти неразумљива ми је, туђа. (Верност као неверност – ставља све на своје место!)“
Но, треба се сетити да је у писму мужу у крвавој години 1917, када није знала да ли је жив, написала: „Ако Бог учини чудо и преживиш, следићу те као пас“. Она је то заиста чинила, све до краја.
А у писму младом критичару Александру Бахраху наводи: „А! Схватила сам! Болно у љубави је лично, слатко припада свима. Бол се назива ти. Слатко је – безимено (стихија Ероса). И зато “добро” нам може бити са сваким, а бол желимо само од једнога.“
Васко Попа о поезији Лазе Костића: Желео је да речи певају како он сања
Свет у којем је рођена и одрасла доживео је слом са бољшевичком револуцијом октобра 1917. Следи грађански рат. Муж је негде на фронту са белогардејцима, она се у Москви бори за голи живот своје две ћерке. Беда први, али не и последњи пут, куца на њена врата. 1919. је присиљена да смести обе ћерке у прихватилиште јер нема чиме да их храни. Када се старија ћерка разболи, она покушава да је опорави код куће. То јој полази за руком, али друга ћерка умире у прихватилишту. Цели живот је пребацивала себи да је изабрала живот једне ћерке и – смрт друге. За обе није било хране. А и Марина Цветајева је била у ужасном стању.
Сазнаје да јој је муж жив. Успева да напусти Москву и састаје се са мужем у Берлину. После једанаест месеци породица одлази у Праг. У оба града има много Руса. Цветајева објављује у емигрантским издавачким кућама. Пастернаку пише у лето 1925. из места Вшенори надомак Прага: „Ја немам пријатеља – овде не воле поезију, а изван – не поезије, већ онога од чега је она – ко сам ја? Негостољубива домаћица, млада жена у старим хаљинама.“ Фебруара 1925. рађа јој се син Георгиј, њен апсолутни миљеник.
Она врло добро зна да је у дубокој идеолошкој подели Руса она на трећој страни. То што је рекла за једно своје дело вероватно важи за њено укупно стваралаштво: „Нико га неће. Деснима је – лево по форми, левима – десно по садржају.“
Марина и Рајнер
Из те деценије ваља издвојити њену преписку са тада највећим живим песником немачког језика – Рилкеом. Августа 1925. Марина Цветајева му из Француске, где се породица сели после Чешке, у Швајцарску пише: „Ако ти кажем, Рајнере, да сам ја твоја Русија, ја ти само кажем још једаред да те волим.“
Рајнер Марија Рилке је умро децембра 1926. Пре тога је написао „Елегију“ посвећену Марини Цветајевој Ефрон.
„Они што воле не би смели, Марина, не смеју
Толико о пропасти знати. Морају бити ко нови.“
Потом песник у стиховима описује заједничку, песничку судбину: „Овај посао тихи…свети се па нас убија.“
На вест о Рилкеовој смрти Цветајева оставља једну од најлепших епистоларних песама руског језика „Новогодишње“.
„Шта да радим у овогодишњој ноћи шумној,
С том унутрашњом римом: Рајнер је умро.“
Рилке је у својој Елегији заправо понудио кључ за разумевање песникињиног схватања поезије. А Цветајева га је појаснила у есеју „Еп и лирика савремене Русије (Владимир Мајаковски и Борис Пастернак)“.
Цветајева каже да би било довољно и само једно од та два имена, „а ипак ће сва поезија у њему бити садржана, као и у сваком великом песнику, јер се поезија не распарчава нити у песницима нити на песнике, она је у свим својим појавностима – једна, једно, у сваком је – сва, исто као што, у суштини, нема (мноштва) песника већ само постоји песник, један исти од почетка до краја света, снага која прима боју појединих времена, племена, земаља, говора, лица, која пролази кроз то што њу, ту снагу, и носи, као река, овим или оним обалама, овим или оним небом, овим или оним дном“.
Ово мистично поимање јединствене светске суштине песништва које само има различите појавне и језичке манифестације, песникиња потврђује у својој поезији. У песми „Песници“ поставља питање „шта да радим ја… с овом безмерношћу / у свету мера?“ И нешто даље: „Песник – издалека поведе реч.“ А потом: „Песника – далеко поведе реч.“
Цветајеву је поезија повела у невероватну, раскошну и трагичну животну авантуру. Али цена је била велика. У другој песми каже: „Јер ако ти је глас, песниче, дат, / Остало ти је – узето.“
Марина и Совјетски Савез
У анкети једног часописа из Прага Цветајева одговара на питање шта мисли о совјетској Русији и да ли је могућ повратак: „Отаџбина није условност територије, већ непроменљивост сећања и крви. Само онај који Русију мисли изван себе може да не буде у Русији, да заборави Русију. Онај у којем је она унутра – тај ће је изгубити само заједно са животом…Лиричарима пак, епичарима и приповедачима бајки , који су по самој природи свог стваралаштва далековиди, боље је да Русију виде из далека – целу – од кнеза Игора до Лењина – него узаврелу у сумњивом и сварујућем котлу садашњости“. Напоменула је да се „треба дивити херојској способности за живот такозваних совјетских писаца, који пишу као што трава расте испод затворских плоча – без обзира и упркос“. А за себе је рекла: „Вратићу се у Русију не као ‘остатак прошлости’ већ као жељен и чекан гост.“
Она се 1928. није хтела одрећи своје наклоности Мајаковском који као звезда совјетског песничког неба наступа у Паризу. Цветајева је много раније – тада још у Москви – посветила песму Мајаковском „арханђелу тешка корака“, како гласи трећи стих те песме. А у Паризу је чак јавно одговорила на питање шта мисли о Русији након наступа Мајаковског. Кратко је рекла: „Да је снага – тамо“. Тиме је наљутила „своју“ белогардејску публику. Али то је била Цветајева. После самоубиства Мајаковског она пише поему у којој се понавља рефрен: „Хоћемо л’ Серјожа? – Хоћемо Волођа!“ Тако је Марина Цветајева оставила запис о песницима самоубицама које је Русија волела – Сергеју Јесењину и Владимиру Мајаковском. Да ли је слутила да ће им се и сама придружити?
Њеног мужа Сергеја Ефрона оптужују да је бољшевик јер је у кругу око часописа Евразија, који међу „белима“ заступа прихватање револуције из патриотских разлога –Русију одваја од декадентног Запада и веже за неискварене традиције Азије. А то је већину присталица белогардејаца у емиграцији љутило више од бољшевизма.
Back in the USSR
Тридесетих година њен се муж све више окреће Совјетском Савезу. Постоје индиције да је радио као агент совјетског Народног комесаријата унутрашњих послова (НКВД). Она остаје при свом. У једном писму из 1933. каже да емигранти мрзе бољшевике зато што су им отели имања, а она јер могу да Пастернаку забране да посети Марбург или њој да уђе у своју родну Москву. Ни за малограђански национализам емиграције нема речи хвале: „Они не воле Русију већ спахијске гуске и сеоске лепотице“. Осим тога, она је категорична, у свом хуманистичком ставу па записује: „Ја се нигде нећу потчинити никаквом организованом насиљу, ма у чије име оно било и ма с чијим именом наступало…“
Ипак, у њој ради црв емигрантске чежње који је у песникињи заправо чежња за језиком. Њена позиција у Француској је – ћорсокак: „Овде сам непотребна. Тамо сам немогућа.“
Светогорје српске поезије: (Де)семиотизација светогорске духовности у нашим (не)временима
Тај осећај је појачан изолованошћу и материјалном бедом породице. Пастернак, који се вратио у Русију, долази 1935. на антифашистички конгрес у Париз. Потресен је стањем у којем затиче породицу Цветајевих. Али не зна да ли да им саветује повратак. Цветајева познаје себе – не уме да се удвара и да скрати језик. Њен муж се враћа у Совјетски Савез 1937, руски емигранти је од тада потпуно бојкотују. Саслушавају је у француској полицији. У записнику је остало да је Цветајева уместо одговора, на француском изговарала стихове великих француских песника. У возу који ће 12. јуна 1939. из Француске поћи пут Русије пише својој најбољој пријатељици Ани Тесковој у Чешку да јој је најсрећнији период живота био онај у чешком месташцу Вшенору. И констатује: „Сад више није тешко – сад је већ судбина.“
Московски хорор
Када је Цветајева крочила у Москву сазнала је да је сестра Асја – већ две године у логору. Два месеца касније је ухапшена њена ћерка Аријадна Ефрон – Аља. Било јој је 27 година. Из логора се вратила 15 година касније, сломљена. Нешто касније је ухапшен муж Марине Цветајеве, Сергеј Ефрон. Она и син су избачени из даче у којој су живели.
Цветајева је хтела да обнови „братство“ и блискост са писцима свог језика. Неки попут Пастернака јој помажу, али нема дружења и дугих разговора о поезији. Јуна 1941. Пастернак је упознаје са Аном Ахматовом која има култни статус у земљи совјета.
Године 1916. Цветајева је овој песникињи посветила песму која почиње стихом:
„О, музо плача, још лепша но музе све“. Пет година касније посвећује јој још једну у којој се обраћа са „чаробнице“.
Ани Ахматовој је написала писмо 13.11. 1921. после лажне вести да је Ахматова извршила самоубиство. У писму каже да је једини песник који је Ахматовој заиста пријатељ – Мајаковски, који је поверовао у лажну вест и „као убијен бик лутао по Кафеу песника“.
Али сад, неколико деценија касније, Цветајева је разочарана песмама које је Ахматова читала. Нису се разумеле или зближиле.
Клизава петља
Цветајева са сином живи тешко, потуцајући се по подстанарским собичцима у Москви. У једном писму каже да су само у Румјанцевском музеју три кућне библиотеке – деде по мајци Александра Даниловича Мејна, мајке Марије Александовне Цветајеве и оца Ивана Владимировича Цветајева који је основао Музеј лепих уметности, данас Пушкинов музеј. „Ми смо Москву – даровали. А она мене истерује – изгони.“
Априла 1941. сазнаје да јој је ћерка жива, али о мужу дуго не зна ништа. Стаљинова држава зна, али неће да каже. Сергеј Ефрон је оптужен као шпијун. Стрељан је октобра 1941.
У рату је Цветајева евакуисана из Москве, али не са осталим писцима у Чистопољ, већ у градић Јелабугу где није знала никога. Шеснаестогодишњи син јој је пребацивао што га је довела ту. Молила је да их пребаце у Чистопољ. Писци су се заложили за њу. Комитет је заседао и ипак попустио.
У Чистопољу су је дочекали писци и замолили да да нешто прочита. Она је почела да чита Чежњу за отаџбином. Прекинула је и рекла да ће се вратити те вечери. Отишла је у Јелабугу и никада се није вратила.
Укућани и син нису били у смештају. Када су се вратили, нашли су је обешену. У џепу је имала поруку: „Молим вас да ме примите на рад као перачицу суђа у отвореној мензи Књижевног фонда“. И још две поруке у којима моли сина и пријатеље да јој опросте. Био је 31. август 1941.
Њен син је погинуо као црвеноармејац у лето 1944. негде у Естонији. Иза њега је остао дневник који је важно сведочанство о последњим годинама породице, али и књижевни документ. Георгиј је наследио мајчин дар.
Пастернак је рекао: „У очајању, сакрила се у највећој журби у смрт, ставивши своју главу у клизаву петљу као под јастук.“ А Иља Еренбург је забележио да постоји мноштво трагичних ликова међу песницима, али да „нема трагичнијег лика него што је Марина Цветајева“. Јосиф Бродски је приметио: „Трагичност тог гласа није дошла из биографије: тај глас је постојао пре. Биографија се само са њим поклопила, као да се одазвала…“
Марина Цветајева је хтела да је покопају на таруском гробљу, под зовом „где расту најцрвеније и најкрупније јагоде у нашем крају“. А ни гроб јој се не зна у татарској Јелабуги. Данашњи споменик на гробљу није више од просторног оријентира.
Али споменик од речи који је оставила, тај маузолеј, у очима светске заједнице песника и читалаца поезије, данас, тачно 83 године од тог кобног августовског дана, остаје величанствен поклон руског језика свету. Цветајева је то знала од самог почетка. Маја 1913. у двадесет и првој години живота, записала је песму која завршава овако: „Стихови моји, као скупа вина, / дочекаће свој час.“
Извор: Дојче Веле
