Пише: Драгослав Дедовић
Тај град је био родно место мог кошаркашког јунака Драгана Кићановића. Као клинац хтео сам да будем тако добар стрелац. На листићима спортске прогнозе у Југославији се појављивао и Борац из Чачка. Виртуозни гитариста бенда Смак Радомир Михаиловић Точак рођен је у том граду, као и Бора Чорба.
Тек када је књижевност постала моја опсесија, делом и судбина, у раскошним предратним књижарама листао сам часопис Градац. У Немачкој сам потом упознао Јована Николића Јофа, човека који је свет очевог порекла – Драгиша Николић је био чувени ромски саксофониста – и матерњег језика, јер му је мајка била српска певачица – довео до успешне песничке синтезе. Треба ли рећи да је и он Чачанин? Град у којем је одрастао у нашим разговорима попримао је митске димензије.
Књижевна посла
Притом варош на Западној Морави никада до сада нисам посетио. Управо стижем аутобусом из правца Краљева. Позвали су ме у градску библиотеку да на Дисовим данима држим Слово о поезији.
За свега десетак минута хода стићи ћу до библиотеке. Моји први утисци? Аутобуска станица је видела и боље дане. Зеленило се поштује и парк наспрам станице је солидно уређен. Над споредним улицама, као и свуда по Србији, разапети су струјни каблови попут црне паучине. Људи на улицама запевају са дужинама и мелодијом која може да се чује и у Херцеговини.
Сама зграда библиотеке, назване по песнику из овог краја Владиславу Петковићу Дису одмах је демантовала сваку примисао о просечности. Чачак има библиотеку која по изгледу, функционалности и преданости запослених свом позиву, заправо има велеградски карактер.
У самој згради смештен је и Музеј поезије.
У оваквим приликама можете да сретнете колеге које радо виђате. Међу њима је један од најзначајнијих живих песника српског језика Живорад Недељковић, који одавно живи у Чачку. Његова супруга, Оливера, библиотекарка и такође врсна песникиња, објашњава нам идеју Музеја поезије, јединственог у Србији. У сарадњи са породицама покојних песника, или у контакту са онима који су још живи, набављају се лични предмети, рукописи, књиге.
Застајкивао сам поред витрина које су у стаклу чувале сећање на најбоље посвећенике овог језика. Разведрили су ме штап и лула Бране Петровића, човека о чијим се кафанским луцидним испадима још увек препричавају анегдоте.
Страцимирова црква
Те вечери смо после доделе награде за животно дело песнику Небојши Васовићу сели на пиће у један од кафића на чувеном Градском шеталишту.
Ноћио сам у хотелу Београд, месту за које ми је Јоф рекао да је био жижно место чачанске вароши. И заиста, хотел је у добром стању. Поносно показује своју патину. То није једино место у Србији где на шведском столу за доручак има места и за чварке. Али једино са трпезаријске терасе овог хотела можете да уживате у погледу на римске терме. Археолошко налазиште му дође као културни додатак на добар доручак.
То моје прво јутро у Чачку прошетао сам до Саборног храма Вазнесења Господњег. Његово језгро чини некадашњи манастир Богородица Градачка.
Брат Стефана Немање, жупан Страцимир, оставио је иза себе ову задужбину, не слутећи шта је чека кроз векове. После доласка Турака претворена је у џамију. Устаници су је два пута опет претварали у цркву, а пропасти устанака значили су сваки пут и увођење ислама међу њене зидине. Тек са успостављањем Кнежевине Србије црква се коначно вратила намени коју је Страцимир завештао седам векова пре тога.
Враћам се према Градском шеталишту од цркве која се изворно звала Богородица Градачка и коју су у 12. веку мудро подигли на највишој коти у граду коју Морава никада није плавила.
Песник као туристички водич
Код хотела Београд дочекаће нас Живорад Недељковић. Спреман је да жртвује своје време како би нам показао свој Чачак.
Када те кроз град води неко ко ту живи, сигурно га на крају видиш његовим очима – очима пуним љубави.
Већ при доласку у град уочио сам зграду која је доминирала Тргом устанка. Ради се о некадашњем Дому културе, сада Културном центру, ауторском делу загребачког архитекте Лује Шверера, из 1970. године.
Четири хиљаде квадратних метара за културу у граду од седамдесетак хиљада становника – мада су актуелне власти одузеле нешто квадрата за предузетничку старт ап културу – то је заиста импресиван податак.
Жика је инсистирао на томе да уђемо у зграду. Модернистичка грађевина одисала је авангардистичким духом из епохе свог настанка. Посетили смо изложбу у приземљу, неколико занимљивих радова младих уметника показали су светско лице Чачка.
У згради настаје и часопис Градац који памтим још из студентских дана.
Завирили смо и у мултифункционалну дворану за коју су ми рекли да може да прими 700 људи.
Град који има овакву културну инфраструктуру не може, све и да хоће, да се преда провинцијској учмалости.
На спрату нам је огроман стаклени фронт према главном тргу сугерисао да смо као посматрачи заправо саставни део посматраног.
Али није то била главна атракција ове зграде.
Најпре сам помислио да се ради о некој вештачкој декорацији. Али не. То беше собна биљка позната под стручним називом Фицус еластица децора. Највећи балкански фикус израстао у затвореном простору.
Али то ни издалека није све. Фикус као заштићени споменик природе јесте тек једно од чачанских чуда.
Наша следећа станица је Чачански народни музеј. Идеја музеја у Чачку старија је пола века од његовог оснивања 1952. За разлику од многих других сличних установа, ова је већ на први поглед смештена баш где треба. Господар Јованов конак је подигнут 1835. И то је једна од најстаријих грађевина у Чачку.
Јован је био брат кнеза Милоша Обреновића и неко време, тачније пет година, становник града на Западној Морави и начелник области.
Чачани га памте као ктитора. Када су уставобранитељи збацили његовог брата са власти, подигао је Јованову буну, која је пропала. Умро је у Сремским Карловцима, у изгнанству. Али иза њега је у Чачку остао леп конак.
Чачани су више волели Обреновиће од Карађорђевића, па је ривалство кумовских династија одређивало и судбину града. Карађорђевићи су више тетошили суседно Краљево. И то је један од разлога већ легендарних комшијских трвења.
Погледали смо низ занимљивих предмета, од фигурице бога Меркура, заштитника лопова и библиотекара, преко словенских урни, јер су наши предхришћански преци спаљивали своје мртве, до Чачанског четворојеванђеља из 1554.
На спрату су ме изненадиле оригиналне униформе, портрети и оружје из више српских устанака, укључујући и заједнички партизанско-четнички, с почетка Другог светског рата, а пре избијања сукоба Тита и Драже.
Ипак ми је најзанимљивија била одаја са розетом старе Страцимирове цркве као и звона која су била закопана код ње после османске инвазије. Запис на њима доказао је континуитет данашње цркве са оном манастирском из периода Немањића.
И овде се могло боравити много дуже и као под лупом кроз историју града посматрати ширу слику, историју земље, Балкана и свих царстава која су овамо залазила са намером да остану вечно.
Крвави завоји
Живорад Недељковић је оставио записано у песми Лични печат:
Да је било среће, и уз њу
Бар туба обичне људске правде,
Надежда Петровић би сликала
На завојима и преиначила сврху.
Потресни су то стихови, песника рођеног у Краљеву, а по избору Чачанина. Славна српска сликарка, иначе игром случаја рођена у Чачку, као болничарка у балканским ратовима и у Првом светском рату неговала је рањенике, све док је априла 1915. у Ваљеву није однео тифус. Њена међународна сликарска репутација као и њен ангажман за своју земљу у најстрашнијим тренуцима учинили су од Надежде скоро митску фигуру.
Зато ми је најбољи део изложбе у чачанској Уметничкој галерији Надежда Петровић ипак била Надеждина спомен-соба. У њој веома позната слика – Грачаница 1913.
Кажем ипак јер је у Галерији у току изврсна изложба „Хероине“ у којој се поред платана Надежде Петровић могу видети фасцинантни радови Зоре Петровић, Лизе Крижанић, Лепосаве Павловић, Љубице Сокић, Видосаве Ковачевић и Милице Зорић. Свакако је свака од ових уметница заслужила више пажње, али то је део неког другог текста, а не овог о Чачку.
Град може да буде поносан на Надежду Петровић која је овде рођена, а својом уметношћу и својом пожртвованошћу заслужила и то да њен лик буде на новчаници од 200 динара. Сетим се да сам, долазећи овамо видео њен споменик пред чачанском Гимназијом.
Фигура уметнице задубљене у свој рад, а изнад ње, на фасади, транспарент „Блокада“.
Били смо тај дан и у галерији Рисим и само ћу рећи да вреди и њу посетити. Чули смо и ромске трубаче у дворишту цркве, без њих више не може на свадбеним церемонијама. Све се то згуснуло у једно клупко доживљаја – Надеждин колорит, Дисови сусрети и разговори о поезији, призори са чачанских улица, трубе, одломци разговора пролазника.
Град на реци
Упознавање са Чачком не би било заокружено, а да се не прошета Градским парком, једним од најлепших у Србији. Ту се пролази поред некада моћног Института за воћарство. Затим се избије на Градски бедем, насип који је некада штитио град од поплава. Пошто је брана зауздала Западну Мораву, сада је Бедем постао шеталиште упоредиво са оним у Пироту. Жика ми објашњава да је музичка школа крај које пролазимо једна од најбољих у земљи.
Нешто даље уз реку су стадион, базен, тениски терен. Избијамо на обалу код Градске плаже. Баште кафеа на обали су пуне људи. Лето у Чачку уме да делује медитерански.
Овај град није престао да ме изненађује. Вероватно је за то заслужан Живорад Недељковић, јер је радозналим посетиоцима показао најбоља лица града. И на одласку нам је поклонио јединствени сувенир – флашу чачанске ракије са ручно исписаном етикетом. Захвални смо и Жики и његовом тасту који воће претвара у српско течно злато.
После се дописујем са Јованом Николићем о томе шта сам доживео у Чачку. Он каже да је у оном Дому културе, који се сада друкчије зове. више пута имао свирку са својим рок бендом Морис. Да је тамо наступао и у новогодишњим програмима. Да је певао у хотелу у којем сам ја ноћио. А да је његов отац, када није био на југословенској турнеји, свирао са својим бендом у летњој башти хотела Морава.
Тако је текстура мог доживљаја Чачка сада додатно прожета сликама позајмљеним од човека који памти време када је чачански фикус био млад. Када смо сви били млади.
Извор: DW
