Piše: Dragomir Anđelković
Zapadni mediji su posvetili nemalu pažnju istorijski prvim, u drugoj polovini maja ove 2026. održanim, manevrima Vojske Srbije i NATO snaga u našoj najmodernijoj bazi lociranoj na teritoriji opštine Bujanovac. Kako ističu „na jugu Srbije ovih dana se uz srpsku vijorila i NATO zastava“; „srpske i NATO snage su uspešno uvežbavale borbene taktike, tehnike i procedure“; „oklopna vozila i drugi borbeni sistemi nekada sukobljenih strana uspešno su demonstrirali sposobnost za učešće u zajedničkim misijama“.
S druge strane srpski mediji su tu temu skoro pa ignorisali. Režimska sredstva masovnog (dez)informisanja očito su dobila nalog da se prave da se ništa ozbiljno u sferi saradnje sa NATO ne događa, jer Vučićevi birači, po pravilu nacionalno i rusofilski orijentisani, alergični su na tako nešto. Uz to vojna vežba sa onima koje režimlije povremeno lažno optužuju za „organizovanje obojene revolucije“ protiv umišljenog srpskog velikog vođe, ne uklapa se u propagandni koncept: „Vučića napadaju zato što je patriota koji brani Srbiju“. Nije nego! Ko hoće da gleda i čuje sada lepo može da prepozna istinu da je u pitanju evroatlantski kvisling koji je počinio, i to sa ustavnog stanovišta nespornu a ne tek politički kolokvijalno tako nazvanu, kosovsku veleizdaju Srbije.
Opozicioni mediji takođe imaju svoj „marketinški“ razlog za preovlađujuće ćutanje, iako se radi o temi gde bi mogli Aleku bez Kosova da nanesu veliku štetu, i to na SNS terenu (jer koliko god da je naša medijska scena podeljena „velikim bedemom“, deo informacija ipak njega preskoči), a ne tek među onim delom populacije koji se već i tako okrenuo protiv njega. Građanima, kako bi bili motivisani da se što snažnije bore protiv režima, naivno se šalje poruka da je Vučić otpisan od strane svojih nekadašnjih stranih mentora (i sakriva se sve što tome protivreči). Oni od njega, kao, dižu ruke jer shvataju da je toliko ogrezao u kriminal i korupciju da saradnja sa njim postaje toksična. Koješta!
Strance, po pravilu, interesuje sopstveni profit, a ne šteta koju srpski narod ima od prljavog delovanja sopstvenih vlastodržaca. Doduše, kada javnost demokratskih zemalja obrati pažnju na to da njihove vladajuće strukture prave razne kombinacije za političkom mafijom iz perifernih zemalja, ponekada može negativno da reaguje, pa to lidere tih država tera da se distanciraju od prepoznatljivo mračnih inostranih saradnika. No, u okolnostima kada se odvija opasna globalna bura (što je sada slučaj), malo ko moralno prosuđuje o onome što ga ne pogađa. Otuda, Vučić i dalje ima otvorene kanale za saradnju i sa onima u čijim zemljama bi bilo smatrano skandaloznim i deset posto svega što on radi u Srbiji. Tuđa ruka svrab tek tako ne češe, i on to koristi!
Što se ruskih medija koji deluju u Srbiji tiče, oni su, kao i zapadni, donekle propratili intenziviranje saradnje naše zemlje sa NATO, ali su nju negativno ocenili. Međutim, to su radili tako kao da je NATO izvršio nasilni desant na Srbiju i tu izveo svoje manevre, a ne da je oficijelni Beograd u celoj kombinaciji svojevoljno i ravnopravno učestovao. Jer, iz nekog razloga (najverovatnije zbog NIS-a ali i sopstvene javnosti koju je ubedila da i dalje ima vernog prijatelja na „brdovitom Balkanu“), uprkos tome što Vučić zakulisno protiv nje radi, Moskva se pravi da nije tako. Uz to i neki ljudi koji rade u njenim sredstvima masovnog informisanja u našoj zemlji, imaju svoje kombinacije sa predstavnicima ovdašnjeg režima, pa dogod ne dobiju eksplicitne instrukcije iz ruskog centra, isplati im se da se na svoju ruku igraju geopolitičke žmurke, po principu nije Alek NATO kvisling već je lukavi ruski prijatelj.
Dok tako svi koji bi u konkretnom slučaju imali razlog da kontriraju SNS vođstvu SNS, guraju glave u pesak i pretvaraju se da se ništa ozbiljno ne dešava, Aleksandar Vučić radi ono što je naumio. On se do sada više puta ugledao na Mila Đukanovića i to ponavlja.
Od toga da ga je kopirao u vezi sa izgradnjom kartel države – tj. stvaranjem kriminalno-političke legure u kojoj mafijaške strukture nisu samo pod vrhovnim nadzorom vlasti, već su sa njima integrisane koliko i zvanični deo sistema – do toga da je koristio njegovu metodologiju kada se radi o realizaciji neshvatljivih ideoloških obrta. Milo Britva je bio ne samo srpski nacionalista, već vulgarno upakovani šovinista koji je krajem 20. veka kretao u iracionalni pohod na Dubrovnik, a početkom 21. stoleća stigao je do toga da postane postmoderni Ante Pavelić koji nad Srbima vrši identitetski umesto klasičnog genocida što je radio pravi poglavnik (ali u obra slučaja bukvalno ili figurativno srpstvo se zatire na određenim prostorima).
Koristeći već oprobane postupke nekadašnjeg montenegrinskog kriminalnog diktatora, Vučiće je, dok se udarao u „srpska prsa“, sproveo kosovsku veleizdaju. Sada radi na tome da Đukanovića kopira i po pitanju, do jedne tačke tihog a onda intenziviranog, uvlačenja zemlje na čijem čelu se nalazi u NATO. U Crnoj Gori je ogromna većina njenih žitelja, čak i onih koji su usvojili novopečeni crnogorski tzv. nacionalni identitet, još 2015-16. bila protiv njenih tzv. severnoatlantskih integracija, a već 5. juna 2017. Godine ona je postala 29. članica NATO-a.
To se desilo samo na osnovu odluke Skupštine Crne Gore a ne i uz podršku građana iskazanu na referendumu, što se dugo očekivalo da će biti neophodno za okončane procesa učlanjena u NATO. Mnogi koji su se borili protiv takvog toka vojnopolitičkih procesa, tvrdili su da od onoga što je Milo zamislio neće biti ništa, jer volja naroda je iznad svega. Malo morgen! Poslanici Skupštine Crne Gore izglasali su Zakon o potvrđivanju Severnoatlantskog ugovora 28. aprila 2017. godine, i nikom ništa. Đukanović je isterao svoje bez neposrednog izjašnjavanja naroda o tome, a oni koji su se takvoj politici prethodno suprotstavljali (ali su kao i sada u slučaju Srbije sterilno delovali), od lokalnih društvenopolitičkih faktora do Kremlja, samo su mogli da psuju sebi u brade i na duge načine nemoćno negoduju.
Crnogorski voz je stigao u NATO stanicu. Milo sa hiljadu promenljivih lica (srpskim, montegnegrinskim, rusofilskim, antiruskim, boljševičkim, kvaziliberalnim) perfidno je obavio ono što je u startu i njemu verovatno delovalo kao opasno izvođenje teških figura na izuzetno klizavoj podlozi. U to se uprkos riziku upustio jer je shvatao da mu rok vladarskog trajanja ističe pa po svaku cenu mora nešto radikalno da uradi kako bi ga produžio. Ako to i nije bilo moguće u dužem periodu, opisano je odradio kako bi platio poslednju tranšu geopolitičkog reketa onima od kojih je smatrao da zavisi njegova lična bezbednost i sigurnost plena stečenog tokom uzurpacije svih mogućih resursa Crne Gore te upliva u regionalne mafijaške i druge kombinacije.
S obzirom da je otac balkanskog koncepta kartel države i dalje na slobodi – šest godina posle pada njegove stranke (Demokratske partije socijalista) sa vlati i tri godine po isteku sopstvenog predsedničkog mandata – mračni račun se pokazao po njegove interese svrsishodan. Štaviše i inspirativan za njegovog nekadašnjeg pulena, a potom oponenta u kontekstu obračuna oko vrhovnog nadzora nad svesrpskom kriminalnom konfederacijom (tu još stare srpske veze i ponajbolje funkcionišu), Aleksandra Vučića!
On shvata da posle Kosova i svega drugog što je dao, još jedino veliko što evroatlantskim centrima moć – posvađanim oko mnogo toga ali ipak ne i kada se radi o zaokruživanju NATO sfere dominacije te potiskivanju Rusije i Kine sa još do kraja neokupiranih delova Balkana -može da ponudi, to je intenziviranje približavanja Severnoatlantskoj alijansi. Ako dobije zeleno svetlo za nastavak svoje kriminalne vladavine nad Srbijom, obećava im da će u pogodnom momentu ukinuti Rezoluciju Skupštine Srbije iz 2007. godine, kojom je proklamovana (ali potom nažalost ne i učvršćena ugrađivanjem u Ustav i međunarodnom verifikacijom), vojna neutralnost naše države.
Dragomir Anđelković: Vučić misli da smo sklerotični, isti „Sabor“ je predlagao 2017. godine
Kao i kada se radi o priznanju Kosova – gde je skoro sve doveo do okončanja faktičkog dela tog užasnog procesa te prepustio albanskim separatistima efektivnu policijsko-administrativnu kontrolu nad severnim delom naže južne pokrajine koju ranije nisu imali – Vučić šalje poruke da je spreman da postupa i u vezi sa NATO. Učiniće potrebno da i tu sve dođe do stanja prezrele kruške, a samo će ostati da neko drugi malo protrese drvo pa da ona padne u odgovarajuću korpu. Kada definitivno istekne rok njegove uzurpacije države, koji sada prljavim transakcijama proba da produži, te mu bude osiguran bezbedan put za odlazak sa vlasti koji sada traži, onima koji na nju budu dovedeni u koordinaciji sa Briselom i Vašingtonom, ostaće samo mali deo posla, a imaće upotrebljiv izgovor da je za sve kriv Vučić pa oni više „nemaju kud zbog budućnosti Srbije“.
To Alek Anti-Srbin planira i na tome uporno radi, a mnogi, ako ne baš i svi bitni činioci na Zapadu, u tome mu asistiraju. Za to vreme patriotski deo srpske javnosti, umnogome i pokolebane vere u Rusiju zbog njene i dalje dominantne saradnje sa SNS režimom, ne reaguje iole adekvatno. Kao da ne shvatamo da se radi mnogo više o zatiranju naših nego ruskih interesa. Ulazak Srbije u NATO predstavlja legalizaciju agresije iz 1999. godine, te neku vrstu našeg izvinjenja evroatlantskom „Đuri“ što nas je tukao, a da o priznanju kosovske secesije i ne govorim; ona se u tom slučaju u potpunosti podrazumeva. Naravno, izvesnu štetu bi imala i Moskva, kao i Peking, pa je neshvatljivo što se i oni prave nevešti. Konačno, i deo građanstva Srbije koji nije nacionalno nadahnut, morao bi još nekoliko godina da trpi Vučićevu opskurnu vladavinu, ako mu prođe ono što sada radi na vojnopolitičkom planu.
Pa ljudi, da li smo svi zajedno iako iz različitih razloga, toliko konfuzni da to progutamo? Zar nije jasno šta spin diktator sada radi i da je potrebno da mu se energično suprotstavimo u vezi sa tim? Nije to više ni primarno geopolitička stvar, već pitanje odnosa prema sebi i svojoj deci. Vučić sada, između ostalog, nalazi novi zastor, koji neki sa strane imaju interes da mu pridržavaju, da intenzivira našu dubinsku eksploataciju tj. krađu čak i budućnosti, a ne samo sadašnjosti ovog naroda. Prolazi EKSPO pljačka a dolaze nove ogromne otimačine, nalik nepotrebnoj kupovini francuskih Rafala za 3 milijarde evra, pod obrazloženjem da se prilagođavamo NATO standardima. Ko će vraćati a da ne padne u totalno dužničko ropstvo tako nastale kredite kada i bez njih potomcima ostavljamo ogromno finansijsko breme?
Izvor: Magazin Tabloid
