Мултимедијални уметник Драгољуб Љубичић Мићко присутан је у јавном животу већ четири деценије.
Почео је с музиком, наставио с глумом, маркетингом, књижевним радом и још много чиме. Сатира, коју популарни Мићко најчешће преферира, присутна је у великом делу његове поетике. Тренутно га телевизијски гледаци могу пратити у серијалу ПЉИЖ на телевизији Нова, где са колегама сатиричарима Драгољубом Дражом Петровићем и Војом Жанетићем из свог угла коментарише нашу друштвену стварност.
Поред тога, по тексту Лудвига Бернхарда, Мићко дуги низ година изводи и монодраму „Оне ствари” где коментарише увек актуелну тему мушко-женских односа. Иначе, кроз време, ова представа је еволуирала, Љубичић ју је осавремењавао и дописивао, тако да увек има велику дозу актуелности. Све то било је повод да од овог хумористе сазнамо историјат његовог медијског присуства и начин актуелне уметничке перцепције.
Почели сте врло рано да се бавите јавним послом, најпре кроз рок групу „Петар и зли вуци”. Тај податак је мање знан широј јавности.
– Они су победили на Фестивалу у Суботици 1981, ја сам после ушао, тако да ја нисам тада био с њима, ја сам био у војсци, а после смо свирали још неколико година, али нисмо пуно тога снимили, нажалост. Песма „Морони” била је на оном албуму „Вентилатор” вол. 1 и то сам ја певао.
Уследио је наставак, сада чувено Индексово радио позориште. Нажалост, неки од твораца језгра и учесника тог култног програма нису више међу нама – Петар Лазић, Бранислав Петрушевић Петрући, Неша Лептир… Каква су сећања на њих, јер добро би било да их млади не забораве.
– Срећом, постоје данас и Јутјуб и те друштвене мреже на којима могу да се подсете млади и сви који се сећају кад су били млади. Ти људи нису заборављени, наравно остали су, нарочито Неша кроз песме, кроз музику, можда и више него кроз видео снимке, јер у то време није било толико тих могућности да се то снима, а Петар Лазић и ови остали кроз текстове, књижице, књиге које су писали, које су радили, били уредници… Петрући кроз све ове представе које постоје. Тако да препоручујем свима само да укуцају Индексово радио позориште или Индексово позориште на Јутјубу и наћи ће свашта.
Кад смо се већ дотакли књига, и ваше две књиге „Национални парк Србија” 1 и 2 биле су бестселери. Шта је тајна успеха тих књига, поготово прве?
– Ја сам добоко убеђен да је то била права хумористична, сатирична слика Србије у том тренутку, тако да је тајминг много значио. Време када се нешто појави је некад важно, барем исто онолико колико и квалитет нечега. Тако да, рецимо та прва се појавила у фантастичном тренутку, на крају деведесетих година и што се каже, затворила је те деведесете на један симболичан начин. Ова друга је била – по мом личном уверењу, али нисам ја објективан – ништа мање добра, али се појавила у једном чудном политичком тренутку, када нам није било толико стало. Нисмо се толико осећали као ендемски парк националних врста. Срећом, остала је упамћена више по оном ЦД-у и по Мици убици која је постала хит и чије је ФТЈП (фали-ти–један–папир) остало и до данас у колоквијалној употреби, сви га користе врло често. Тако да су ти снимци интервјуа у тој књизи су мени посебно драги и они се више памте. Многи људи и не знају да је то из те књиге. Али, ево, за оне који не знају – то је Национални парк Србија 2 – Полусмак полусвета.
Ви сте и глумац и гитариста и певач и ТВ лице и маркетиншки стручњак и књижевник… Шта сте највише од свега тога?
– Па кад тако набројите има пуно стварно. Мало је превише (смех), али ја сам заговорник приче да свако од нас има бар један талент и да је грех, буквално грех и пред собом и пред богом, ко у Бога верује, да те таленте, или тај таленат не искористи. Није то зато да буде боље њему, него то је дато сваком од нас понешто да би дали, вратили људима и то је – кад се родиш с нечим, то мораш да даш другима. Ја то тако доживљавам и зато тај порив да креирам, стварам ауторски, кроз разне облике, мене испуњава. Ја то волим да радим. Понешто од тога и умем да радим, нешто боље-нешто лошије, али се трудим и дајем доста енергије и видим да људи лепо реагују, што је, у ствари, једино битно.
Шта је константа вашег стваралаштва хумор или сатира?
– И једно и друго. Мислим да је сатира мени посебно драга и као читаоцу и као поштоваоцу свега сатиричног – од Стерије и Домановића, преко Нушића, Душана Ковачевића, па до Лоле Ђукића и они су људи које ја волим. Душка познајем дуго, Лолу сам познавао, била ми је велика част и то су људи на које сам се угледао и трудио се да дам свој допринос на начин на који су они давали свој допринос у своје време. Тако да је сатира сигурно мени занимљивија јер се бави нечим конструктивним, а хумор је ту да буде обланда за ту сатиру и да помогне да та сатира лакше продре до народа и да је не схвате превише горко. Да им не падне тешко на стомак, што се каже. Е, то је хумор, он је један фил.
Немања Савић
Извор: Дневник.рс
