Једна од многих ствари које нисам познавао долазећи као приправник фрањевачког реда из Аргентине (привремено завјетовани фратар), у свибњу 1989. године, била је дубока вјера православног, оног честитог народа. Ово овако пишем јер има православаца, као што има католика, који се вјерницима представљају, али грозне ствари чине. Та дубока, истинска вјера православног народа ми је била сакривена, дуги низ година, премда сам се учио читати теолошке књиге.
Пише: Драго Пилсел
Имао сам професора, изванредног, на теологији у Ријеци, Антона Бенвина, који је посадио у мени сјеме жеље за познавање источног богословља. Вријеме је учинило своје. Године су пролазиле, онда се нешто у мени помакнуло.
Неке ствари свакако нисам сам могао режирати, па ту препознајем прст Божји како пише у мојој књизи живота. Нисам тако могао режирати загребачке потресе. Нити то да ме тадашњи митрополит загребачко-љубљански Порфирије (премда смо већ тада били пријатељи није имао обвезу да ту гесту учини) заједно с мојом супругом Kлаудијом позове одмах к себи, у резиденцију на Светом Духу, када је наша кућа постала немогућа за живот и тамо останемо све док се у наш дом вратила текућа вода, неред донекле средио и тло се примирило.
Нисам тако режирао сусрет с другим брачним паром којег је Порфирије такођер удомио и који су ми пробудили жељу која ми се коначно остварила протекли тједан.
Борко, тако се звао наш друг на Порфиријевом кату, и Тамара, његова супруга, такви су православни људи, дубоке вјере. Али Борку је била намијењена улога да ме упути према ћелији светог Василија Острошког.
Пуно смо разговарали о манастиру Острог. Пуно.
И пуно сам размишљао како то да је баш Борко, који је толико вјеровао у исцјелитељску моћ светог Василија, толико да је у властитом родном селу у Босни дао изградити капелицу посвећену свецу, млад умро од неоперабилног тумора на мозгу. То не знам и то остављам Богу да ми једном појасни.
Али Борка памтим и Борко ме упутио на тај пут.
И опет нисам ја режирао начин. То Бог наставља писати.
Недавно сам приликом боравка у Аргентини с патријархом Порфиријем упознао свештеника, точније мисионара и јеромонаха Евстатија (Венезуела, Доминикана…). Он је пак назвао свог пријатеља у Црној Гори, а овај пријатељ, Црногорац, Гордан Стојовић, из Херцег Новог, мене. Позвао ме је к себи у госте, да обавимо један њему важан разговор пред камерама (догодило се то у Будви) али и да ми помогне у мом науму да дођем до манастира, горњег. Јавио сам се и владици Методију у Никшићу (јер смо се такођер упознали у Буенос Аиресу на овом путу) да му кажем да идем у Острог, и он се радовао и дао упуте.
Понављам, то нисам могао режирати. Можда се мој долазак у Острог могао другачије догодити, тко зна када и како, али се догодио како пишем, и то морам знати поштивати и цијенити: на линији Порфирије-Борко-Евстатије-Гордан-Методије…
Док ме Гордан, народни заступник у скупштини Црне Горе и бивши амбасадор Црне Горе у Аргентини у четвртак 11. у јутро возио до Острога, морам признати, напола сам га слушао јер су ми мисли већ биле усмјерене к свецу. Бојао сам се да нећу знати што учинити пред њим, када дођем у ћелију/шпиљицу у којој је живио задњи дио земаљског живота и у којој почива сачувана тијела иако је преминуо 1671. године.
Kада сам опазио манастир, високо горе у стијени, и када смо се почели пењати уличном серпентином до њега, било ми је зло, ухватио ме неки немир. Све је то престало када сам се нашао на платоу горњег манастира, не знајући точно камо се морам усмјерити, и када ми је Гордан показао тај задњи дио пута.
Пред самом ћелијом, у коју се улази тако да се баш мораш сагнути, нисам знао за себе осим што сам био у стању шока. То ми се до сада није догодило на религијским топонимима гдје сам све до сада био.
Ушао сам у ћелију и видио свештеника који стоји поред свеца, држи распело у лијевој руци и моли.
Kлекнуо сам, прекрижио сам се, застао.
Затим сам полако пришао сандуку, положио руке на руб и погледао унутра. Затворио сам очи и нешто сам затражио од Василија.
Након максимално двије, можда три минуте, већ сам био вани. Рекао сам што сам мислио да треба, молио заправо за један мој важан циљ и за здравље мојих познаника и пријатеља и изашао јер сам знао да људи чекају да изађем из малене ћелије па ме било срам пуно се задржавати.
Истог дана навечер, на божићном пријему митрополите Јоаникија и владике Методија одржаног у крипти прекрасног саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, имао сам срећу упознати острошког игумана. Господин Сергије ме питао зашто се нисам јавио братству пак сам одговорио да ми је јутрошња порука владике Методија, којом ми јавља да ме Сергије чека, касно регистрирана у мобителу (био сам без интернета), када смо већ били на путу за Подгорицу, у једном хотелу у Даниловграду, гдје смо стали на каву. Али ми рече да се то мора надокнадити и да би било добро да се вратим у Острог и да као гост братства/заједнице боравим неколико дана.
Ни то нисам режирао: позив да се, ако је могуће, вратим и да обавим мале духовне вјежбе у том амбијенту, на кољенима пред свецем и у мислима према њему.
Зашто вам све ово пишем?
Јер сам приморан, јер морам свједочити што сам видио и схватио.
У данашње вријеме многи људи, не само на кршћанском Западу, изражавају скепсу према реликвијама (моћима) светаца. Неки их чак сматрају остатком поганства или средњовјековним празновјерјем. Чак и они који их прихваћају, често их сматрају само беживотним подсјетником на неког свеца и његов живот.
Велики православни теолог св. Јустин Поповић, образлаже кршћанску дубину и утемељење праксе чувања и штовања светих реликвија.
”Нема сумње, материја је најзагонетније, најтајанственије и најсложеније заступљена у људском тијелу. Мозак?! – Kаква се све чудеса и тајанства збивају између његове материје и душе! Свеколико је искуство рода људског: ничим се та тајанства не могу докучити и спознати. Тек понешто од тога доступно је људском чулно-разумском испитивању. Исто тако и срце човјеково – саткано све од самих небоземних тајни. Тако саткани и – свака станица у тијелу људском, и свака молекула, и сваки атом. Све и сва је на свом тајанственом путу к Богу, к Богочовјеку. Јер створена Богом Логосом, материја је самим тим Богоцентрична.
Поред тога, Својим доласком у наш земаљски свијет, и Својом цјелокупном богочовјечанском економијом спасења свијета, Господин Kрист је очигледно показао да је не само душа, него и материја створена од Бога и за Бога, и да је Богочовјек и за њу све и сва као и за душу. Јер саздана Богом Логосом, материја је сва својим најунутрашњијим нервом – богочежњива, кристочежњива.
Очигледан доказ тога је то што је Бог Логос постао тијело, постао човјек. Тиме је материја узвеличана божанским величањем, и ушла у благодатно-врлински подвиг обогочовјечења, окристовљења. Бог је постао тијело, постао човјек, да би се сав човјек, све тијело испунило Богом, и Његовим чудотворним силама и моћима. С Богочовјеком Господином Kристом, с Његовим Тијелом материја је сва кренула Kристовим путем: путем обогочовјечења, преображења, посвећења, ускрснућа, узашашћа к надкерубинској слави и вјечности. И све то бива и све се то збива кроз Богочовјечанско тијело Цркве, која и јест Богочовјек Kрист у свеукупној пунини своје Богочовјечанске Личности, пунини која све испуњава у свему. Тим богочовјечанским живљењем својим у Цркви тијело се, као материја, као створено, посвећује Духом Светим, и тако отројичује Светом Тројицом. На тај начин материја постиже свој врховни божански смисао и циљ, своје вјечно блаженство и своју богочовјечанску бесмртну радост.
Светост светаца, светост и њихове душе и њиховог тијела је од њиховог благодатно-врлинског живљења у богочовјечанском тијелу Цркве Kристове. Таква светост обухваћа цјелокупну личност човјекову: сву душу и тијело, све што улази у тајанствено устројство човјекова бића. Светост светаца се не задржава само у души њиховој, већ се неминовно распростире и на тијело њихово, те је у светаца свето и душа и тијело. И ми, побожно поштујући свеце, поштујемо цјелокупну личност њихову, не разђељујући притом свету душу од светог тијела. Одатле је побожно поштовање светачких реликвија природни саставни дио побожног поштовања и молитвеног призивања светаца. Све то сачињава један неђељиви подвиг, као што душа и тијело сачињавају једну неђељиву личност светачку…” (усп. Догматика православне Цркве, књига трећа, Београд, 1978. стр. 675. – 683.).
И муслимани и католици (нашао се ту и понеки побожни жидов), сви који долазе у Острог, ти милијуни душа, да, добро сте прочитали, Василија штују и многи изван православног свијета, слуте да су свеци Божји пријатељи; можда неће рећи као ми кршћани да на Земљи с Kристом трпе и прослављају се. Односно да пошто су више уједињени с Kристом, јачају Цркву. Уче животу и светости. Kоначно нас својом судбином повезују с Откупитељем. Али знају сви да је та острошка камена ћелија прозор у небо, у оно тамо иза наше смрти, али не само то, него и у оно тамо што утјече на наш живот – та одакле сва та чудесна оздрављења? Само од снаге наше психе? Психа је важна, али ја вјерујем да Василије држи отворен прозор у небески врт.
Није мали број и оних који су горе у Острог стигли као невјерници, а спустили се натраг као вјерници!
Да би се некога частило као свеца он не мора имати беспријекоран и безгрешан живот, него ватрену и искрену преданост молитви и добрим ђелима, чиме постаје узор јуначке крепости. ”Право штовање светих није толико у многим вањским чинима, него више у јачини ђелотворне љубави којом од светаца тражимо из живота примјер, удио у заједништву с њима и помоћ од њихова заговора” (Лумен гентиум, бр. 51).
Василије није тај који лијечи, Василије свједочи Христа и за Христа, Kрист нас лијечи, и увијек лијечи, макар се нама не догодило оно што за наша тијела тражимо.
Не знам вам сада казати хоћу ли остварити циљ за који се молим Василију на начин да мој предмет и он заступа.
Али ако сам захваљујући Порфирију, Борку, Евстатију, Гордану, Методију, Сергију и другима добио нови импулс да растем у вјери требало би то бити већ само по себи важно. Јако важно.
Та чудеса по којима је Василије познат, више него по биографији (као Стојан Јовановић из села Мркоњићи у Поповом пољу или монах из манастира Тврдош код Требиња, или владика захумског и скендеријског касније), која иначе бивају од светих реликвија, свједоче да је побожно поштовање њихово од стране људи угодно Богу.
То што сам пошао у Острог је милост, посредована од пријатеља. Свидјело се Богу те људе повезати на мом животном путу.
И то што одлучујемо ширити пријатељства, имати повјерења у друге и бити позитивни и отворени за добра искуства која нам се приопћују, важна је ствар.
Прије свега молим за милост раста у вјери. Све друго затим долази.
О чему другом свједоче та чудеса, ако не о вјери која проповиједа да је Kрист ускрснуо у тијелу и узашао с тијелом на небо, за наше спасење?
Стављамо на себе дезодорансе и парфеме, а заборављамо да је важно ”мирисати на Бога”. Поклоњена ми је, то хоћу казати овом колумном, велика шанса. У православној теологији разликујемо појмове па тако говоримо о благодати – нестворена енергија Божја, која преображава и обожује човјека.
Не престајем се чудити великом броју оних који су лајкали моју фотографију снимљену након изласка из ћелије светог Василија: као да прст Божји наставља писати и на Фејсбуку.
Пише даље, а ја ћу се потрудити сазнати што ми је све написао.
Гордан ми је као малу успомену на ове дане боравка у ”Заљеву светаца” и у Црној Гори поклонио мали кип светог Леополда Мандића чију смо црквицу, као и гроб његових родитеља, такођер посјетили у Херцег Новом.
И Леополдом који је цијелог себе претворио у храм Духа Светога, у храм Бога живога се исто пише јер Бог је живот и свјетлост, и који се налазе у руци Божјој налазе се у животу и свјетлости.
Митрополит Јоаникије, читам у часопису Митрополије црногорско-приморске Светигора, рече да не можемо схватити све оно што чини свети Василије јер много се тога догађа невидљиво. Има ли већег дара од вјере коју нетко добије, пита владика?
Мир вама, Христос се роди
Извор: autograf.hr
