Пише: Драго Пилсел
У суботу 19. српња 2014. ујутро, прије десет година, у 84. години живота, у Загребу је умро гркокатолички свећеник и новинар дон Живко Кустић. Чекао сам овај дан са зебњом јер међу новинарима од формата, међу онима који у Хрватској и у регији нешто значе, не постоји нитко тко је дон Живка критизирао више него што сам то учинио ја: иако сам имао разумијевања за његов национализам – та био је човјек који је стасао насупрот Југославије, као онај тко се бори за слободу Католичке цркве, али и за Хрвате и друге у тој творевини, нисам могао пријећи преко ноторне чињенице да је човјек његова утјецаја и репутације одбио, да: одбио свету дужност да спаси угрожене Србе након ”Олује”.
Када сам му дошао реферирати о злочинима почињенима над нашим Србима, а био сам у друштву покојног новинара Вјесника и мојег најбољег пријатеља Бранка Мадунића, молећи га да само пријеђе улицу до Каптола 31 (разговарали смо тада у сједишту Информативне католичке агенције на Каптолу 4) и ургира код кардинала Фрање Кухарића да жестоко дигне глас, оде на Пантовчак и на Присавље те упозори хрватску власт да одмах заустави убојства, пљачку и паљевине на нетом ослобођеним подручјима, Кустић ме погледао и рекао, мислећи на Србе: ”Добро су и прошли”.
Тада сам му рекао и за убојство брачног пара Милице и Николе Дамјанића у шибенском залеђу, како смо вадили преостале кости из смјесе аутомобилских гума и рибарских мрежа над којима су их злочинци запалили. Питао сам га, зар би ти Живко онако релативизирао злочине да су то били твој таст и пуница, или да су ти таст и пуница свирепо убијени, шта ја знам, у Медачком џепу? Викнуо је на мене. Окренуо сам се и отишао од њега, мислио сам тада, заувијек.
Тих сам дана оболио од ПТСП-а, сада то знам и не може ме нитко разувјерити. Тих сам дана почео крварити из дебелога цријева (дијагноза улцерозног цолитиса ће ми бити успостављена у јесен 1999.), али сам окренуо небо и земљу како би моје информације и информације ХХО-а стигле до кардинала Кухарића.
Помогао нам је тада покојни већ фра Илија Живковић (фрањевац трећоредац глагољаш), човјек који ће касније одиграти, с покојним Кустићем и главним уредником Гласа Концила Иваном Микленићем, кључну улогу у тому да ме се избаци из Хрватског друштва тзв. католичких новинара, али до Кухарића сам стигао, односно стигле су и наше информације, појачане и истинитим свједочанством о злочинима којих је кардиналу поднио покојни генерал Звонимир Червенко.
Дана 13. коловоза 1995., када је Фрањо Кухарић полагао камен темељац у Окучанима на (у потпуности) срушеној цркви светога Вида, кардинал је, што се чуло у изравном радијском пријеносу, жестоко говорио против злочинаца који су харали ослобођеним крајевима, али су га Хрватски радио и Хрватска телевизија цензурирали у вечерњим информативним емисијама: цензура је пала и од стране свих других државних медија (Вјесник, Хина, итд.), али сам остао шокиран када је Фрању Кухарића одлучио цензурирати и Микленићев, односно Кустићев Глас Концила.
Схватили смо убрзо зашто: Кустић је, иако су га ХХО, а и други, информирали о злочинима (дон Живко је био присутан на првој пресс конференцији ХХО-а коју је водио проф. Жарко Пуховски јер сам ја тада опет био на терену обилазећи спаљена села и стратишта), на другој страници Гласа Концила у првом броју након ”Олује”, концем коловоза, објавио, ја сматрам, најсрамотнију страницу тзв. католичког новинарства: коментар под насловом ”Невиђена хуманост ратовања”.
Десет година од смрти дон Живка ме ово питање и даље жестоко прогања.
Од тада, иако сам способан за кршћански опрост, па сам чак прешао и преко лажи Ивана Микленића, Живка Кустића, фра Илије Живковића, фра Мирка Матаушића, Сузане Врховски и других, лажи које су изречене да би се оправдало моје удаљавање из круга тзв. католичких новинара у смислу да у срцу немам огорчење (али ће увијек остати потреба да свједочим истинитост догађаја), с дон Живком Кустићем нисам желио више комуницирати: мислио сам да сам хуманост показао када се он налазио усред срчане кризе у болници Дубрава и када сам га походио замоливши да се кршћански поздравимо и опростимо у случају да он прије мене напусти овај свијет јер, можемо ми бити љути један на другога, али Исусова љубав мора бити и остаје јача од свих наших слабости и ограничења.
Кажем да сам са зебњом чекао тренутак када ће бити објављена вијест да је дон Живко умро јер сам знао да ћу тада бити, с обзиром на то да се сматрам часном и праведном особом, приморан да се сложим с онима који тврде да у Католичкој цркви у Хрватској (ни у БиХ) нема, нажалост, особе његових квалитета, па ће испасти да самом себи протурјечим: ако сматрам да је дон Живко Кустић отишао с овога свијета и сукривом за смрт неких људи, наших суграђана (неки ће рећи да није крив, већ одговоран, али ја ту не видим особите разлике): како га пак могу истодобно сматрали великом особом?
Није то контрадикција јер није Кустић први који је био и херојем и злочинцем; ено вам Тита, Туђмана или рибара Анте Готовине који је за суборце и већину грађана – херој, премда је одговоран за велики ратни злочин који су починиле хрватске снаге код Мркоњић града у листопаду 1995. под његовим заповједништвом, што ће и даље чекати тренутак да особа без мрље у биографији и без страха од Бијеле куће, Пантовчака или неке домаће институције у БиХ, извуче предмет, доготовљен, из ормара у Тужилаштву у Сарајеву.
У чему је, дакле, дон Живко Кустић за мене велик?
Цитирам поруку другог мени некарактерног и мизерног човјека, умировљеног загребачког надбискупа кардинала Јосипа Бозанића у поводу прославе 50. обљетнице свећеничког ређења дон Живка Кустића, што се догодило у недјељу 4. свибња 2008. године мисним слављем у капели св. Леополда Богдана Мандића Дома за старије и немоћне особе ”Центар” Загреб у Клаићевој улици, гдје је тада Живко Кустић већ 13 година живио са животном супутницом, драгом госпођом Марицом, све до коловоза 2010., када је преминула.
Кардинал Бозанић је поручио: ”Ви сте били новинар, репортер, колумнист, главни уредник, па главни и одговорни уредник ‘Гласа Концила’, више пута и осуђиван. Многи су у оним оловним временима прошлога режима живјели и обнављали своју вјеру и наду захваљујући надахнутим текстовима са страница ‘Гласа Концила’, а ти текстови били су понајвише управо плод Вашега рада, тражења и интелектуалног напора. Пишући тисуће и тисуће картица претворили сте ‘Глас Концила’ у глас слободе, глас наде у бољу будућност, глас понижених и потиснутих на руб.”
Истакнуо је кардинал Бозанић и ангажираност дон Живка у Информативној католичкој агенцији покренутој концем 1993. (нота бене, двије године након што смо фра Мирко Матаушић, пастор Гиоргио Грљ, Јосип Штилиновић и ја покренули Кршћанску информативну службу – КИС) те је похвалио Кустића у апостолату живе ријечи као веома траженог проповједника, водитеља бројних мисија и духовних обнова у домовини и диљем свијета по хрватским католичким мисијама.
”Уз бројне повјерене Вам службе у црквеним установама и у другим тијелима били сте и бискупов службени конзултор Крижевачке епархије, а од Свете Столице одликовани сте насловом протопрезбитера ставрофора”, истакнуо је кардинал.
На крају поруке, честитајући дон Живку златомиснички јубилеј, кардинал Бозанић му захваљује за великодушну и несебичну свећеничку службу којом је на особит начин задужио хрватски народ и Католичку цркву ”у њему”, те му одаје признање за црквеност, којој је увијек остао вјеран, спреман радити, свједочити, па и трпјети.
Дон Живко Кустић рођен је у Сплиту 12. просинца 1930., био је супруг и отац петеро дјеце. У Загребу је студирао математику, физику и теологију. За свећеника гркокатоличке Крижевачке бискупије заређен је 5. свибња 1958. у Крижевцима. Од 1958. до 1963. године био је жупник у Мрзлом Пољу и Сошицама на Жумберку. Била су то тешка времена јер ће Кустић теологију дипломирати тек године 1975. Свеједно, овај простор којим обитавамо не памти свећеника његова комуниколошког талента.
Шта Драго Пилсел замјера Милатовићевом протоколу око позива папи у Црну Гору
Од 1963. до 1972. био је покретач, новинар, репортер и колумнист Гласа Концила. Главни уредник Гласа Концила био је од 1972. до 1983., а главни и одговорни уредник од 1983. до 1990. Више пута је суђен и осуђиван. Од 1990. до 1991. био је стручни савјетник у Министарству исељеништва – водитељ Одјела за дјеловање вјерских заједница међу Хрватима изван домовине (када је ту установу водио Гојко Шушак, раздобље које ће остати запамћено по наводној препирци Кустића и Шушка око убојства Александре Зец и њезиних родитеља, чин који ће Кустић касније и јавно осудити на страницама Јутарњег листа).
Од 1991. до 1993. дјеловао је као уредник листа Жива заједница за исељене хрватске вјернике, у Франкфурту, Њемачка. Од студенога 1993. до листопада 1998. био је покретач и главни уредник Информативне католичке агенције – Загреб (ИКА). Све вријеме јављао се као коментатор, колумнист и аутор јединственога фељтона или колумне ”Писмо сеоскога жупника” у Гласу Концила, био је покретач и сурадник Малога концила те колумнист Глобуса и Јутарњег листа.
Био је члан Хрватског друштва католичких новинара, које му је године 2002. додијелило награду за животно дјело, Друштва хрватских књижевника, потпредсједник Хрватскога новинарског друштва и члан Управног одбора Хрватскога католичког радија. Био је члан Комисије Иуститиа ет паx Бискупске конференције Југославије и Хрватске бискупске конференције. У Крижевачкој бискупији био је бискупов службени конзултор.
Објавио је бројне катехетске приручнике: ”Велике религије свијета”, ”Домагој – мисни кључ вјеровања”, ”Мали кључ Библије”, ”Мали кључ повијести Цркве у Хрвата”, ”Томица и његова писма”, ”Мач духа”, ”Свадбено рухо”, ”Хоћеш ли се крстити?”, ”Бог за одрасле”, ”Абецеда библијске вјере” и друге.
Аутор је дјела ”Хрватска мит или мистериј?” и романа ”Заљубљени робови” и ”Денис дјечак у прозору”. Писац је сценарија за више филмова, те аутор популарних публикација о кардиналу Алојзију Степинцу, о. Анти Антићу, о. Максимилијану Колбеу…
Мени се чини великом његова геста из времена када је служио ЈНА у Нишу и када се зателебао у медицинску сестру којој је направио дијете: будући да је дон Живко рођен као изванбрачно дијете (његов га биолошки отац Винко Ружић, подријетлом Сплићанин, шеф солане на Пагу, никада није јавно признао за сина), он није својој Марици желио направити оно што је Винко направио његовој мајци Јосипи, односно Бепини, рођеној у Метковићу.
Кустић се оженио још као богослов, почетком 1955. године, након четврте од шест година студија. Три године старију Марицу Раденковић упознао је за служења војнога рока 1953. у ЈНА, у Нишу. Била је болничарка, а касније радила у Управи Дома ЈНА. Младић који до тада, како сам каже, није ни за руку прихватио неку дјевојку, ”цивилно” се оженио још за боравка у Нишу. У том раздобљу му више ни на памет није падало да ће постати свећеник.
Отишао је у Загреб и прекинуо студиј теологије. Марица је дошла за њим, па су унајмили подстанарску собицу. Она се запослила у болници, а он три године студирао теоријску физику.
Године 1957. његов исповједник патер Сцхеибел изнио му је изненађујући приједлог да се ипак зареди – у Крижевачкој бискупији гркокатоличког обреда. Треће дијете било је на путу, али се први шок убрзо претворио у радост. Живко и Марица Кустић вјенчали су се у цркви св. Петра у Загребу. Заређен је 4. свибња 1958. Јер је с римокатоличкога прешао на гркокатолички обред у којему нема обавезна целибата.
Из Крижеваца, након заређења, распоређен је у гркокатоличку жупу Мрзло Поље, а кардинал Алојзије Степинац, који је био заточен у Крашићу, поручио му је преко свога жупника ”да је проучио његов случај и да му честита”. Четири године послије Кустић је служио у жупи Сошице. Марица, жена из ”посве другога свијета”, у свему га је пратила.
Мени се чини изузетно значајним да га, иако формално гркокатолички свећеник, шира јавност није доживљавала као таквога, већ као свећеника с ”Каптола” који има жену и петеро дјеце (један син му је био умро), што сматрам изузетном поруком за Цркву у којој је свакој иоле паметној особи сасвим јасно да је заповјеђени и обавезан целибат потпуно депласирана ствар коју треба што прије превладати, па и као пут приближавања католика и православаца баш онако како су си блиски католици и гркокатолички свећеници и попови.
Било је домишљато све што је чинио у Гласу Концила и треба похвалити његове важне књиге, али мислим да не треба претјеривати с похвалама на рачун његове врло читане колумне ”Јутарња проповијед” у Јутарњем листу; била је то ОК форма, али далеко испод квалитете за мене, понајбољих Кустићевих текстова, колумни из Глобуса (”Зреник из запећка”, које је писао 1991. и 1992., у најтежим временима наше новије повијести), а које ће остати запамћене јер су укоричене у књизи, једном од најбољих публицистичких дјела деведесетих ”Хрватска, мит или мистерији – Политичко-религиозни огледи”, коју је уредио генијални Марко Грчић (Минерва, Загреб, 1995.).
Најме, како сам магистрирао из области Политичке теологије, квалифициран сам вредновати ту књигу из ракурса перфектне Кустићеве констатације да ”из мистерија извире поезија стваралаштва, а мит ствара корачнице којима се маршира у смрт”.
Кустић је велик и као архитект силнога захвата, деветнице (од 1975. до 1984.), што је означено јубилејем ”Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата” али му се кућа, зграда, то што је пројектирао и саградио, урушава, па се морамо питати на каквим је то темељима архитект Кустић градио, односно с којим то елементима илити материјалима?
Сложит ћу се да је Кустић био пророком и да га се може третирати и као апостола, али му се у великој мјери догодило сљепило које је захватило и Степинца и већину бискупа, сљепило које покојни фра Боно Звонимир Шаги дефинира као ”домољубна блокада духа”.
Кустић је био суперпаметан човјек и врстан практичар, али није имао ширину и пророчку визију једнога Жељка Мардешића, па треба бити опрезан код вредновања његова доприноса тзв. ”Цркви у Хрвата”. Наиме, то јест свакако један големи евангелизацијски допринос, али дон Живко Кустић није до краја нити знао вредновати нити је схваћао што је то Црква у свијету и што је то Црква у демокрацији онако како то схваћају многи други, па и у нас, од доминиканца Франа Прцеле, пентекосталца Мирослава Волфа, наших колумниста Петера Кузмича, Марка Вучетића, Анне Марије Гринфелдер па надаље.
Прибојавао се Кустић тоталитарних манира Фрање Туђмана и ХДЗ-а јер ”премда је Црква за демокрацију, она стрепи пред могућностима да се у рукама једног човјека, или једне скупине, нађе превише власти”, али се често понашао надмено и недемократски по свему судећи, јер су се у њему међусобно борили осјећаји супериорности, које је имао према интелектуално далеко инфериорнијим свећеницима којима се јављао (не убрајам овдје, наравно, покретаче Кршћанске садашњости: Турчиновића, Шаги Бунића, Бајсића, итд.) и потреба да се буде духован, што значи понизан и братски расположен.
Нисам позван да коначно судим дон Живку Кустићу, то је у Бога: осим тога, о њему више је знала покојна супруга, а знају и чланови обитељи, исповједници, добри пријатељи, зна дакле и Бог, па је потпуно небитно што било тко од нас каже о било кому. Али имам потребу изразити жаљење што његови таленти нису до краја максимално добро искориштени: његова ”Црква у Хрвата” се често понашала као секта разуларених националиста, његов Глас Концила је сада безначајан лист (за којег већина (над)бискупија и огромни број жупа више не мари), те с десеткованом тиражом у односу на оне бројке које је иза себе оставио Кустић нити видимо и једнога релевантнога црквенога новинара испод Кустића или иза њега.
Како рекох, ипак сматрам да је био велики човјек који је на вријеме схватио да ће њега и колеге, који су се толико десетљећа борили за слободу против бољшевизма, убрзо прегазити неки ”супер-побожни, супер-честити, супер-десни, супер-католици и супер-Хрвати, особито супер-организирани” који су у нас створили краљевство медиокритета и дрек, тотални дрек од државе.
Када ово говорим о Кустићу, у мислима ми долазе ријечи Бруне Бушића из 1975.: ”Но кад се ослободимо српског ропства и створимо државу, видјет ћете како тек наши краду. Свак нас је стољећима крао и поткрадао, а најтеже ће и најгоре бити кад нас наши буду крали те продавали свјетским јебивјетрима и макро лоповима. Навалит ће на нас као велике птице грабљивице. Тада ће бити највеће и нерјешиво питање – како нас тада спасити од нас самих?!”
Кустић је мени близак ако ништа друго онда по кршћанској нади: он се чврсто надао да ће Хрватска тим напастима одољети, да ће опстати и расти, ”увијек вриједна наше пожртвовне љубави, јер она није мит него мистериј”.
Али, кажем, ухватила ме је када је умро нелагода, зебња. Јер бих волио сада моћи потписати, ако не хагиографски ин мемориам, онда текст који ми неће донијети нову жалост.
Штета, силна је штета што дон Живко Кустић није остао архитектом до краја и што је хрватску збиљу компромитирао толико непромишљено, толико некршћански, толико антиекуменски, на тако осјетљивим подручјима у којима се у доба СФРЈ чинио непобједивим херојем – на подручју људских права, на подручју на којем ће се средином деведесетих придружити друштву самим злочинаца.
Не могу вам описати колико ми је због тога жао!
Извор: Аутограф.хр
