Пише: Драгана Николетић
Најзад нешто добро из Београда, Сеад Биберовић шалом узвраћа на опаску Радара да смо у Нови Пазар „донели сунце“, након препотопских падавина, а уочи Рамазанског бајрама, једног од два највећа муслиманска празника. Шала овог борца за грађанска права који делује кроз организацију Урбан ин, односи се на факат да су „све међунационалне тензије у Санџаку креиране или одобрене из центра моћи наше заједничке државе“.
Њу су санџачки Бошњаци доживљавали „као маћеху“, све док се студентски протести нису мало размахали. Поједини догађаји сматрају се круцијалним за осећај припадништва, па се издваја изјава Фикрета Бошњака, једног од учесника протеста 15. за 15, коју је овај младић дао за новопазарски портал 020 медиа.
Огрнут званичном заставом бошњачке националне мањине, Фикрет је са једним другом кренуо од Сава центра ка Скупштини, кад су им пришла двојица младића, „видно под дејством алкохола“. „Скидај ту заставу, ми нисмо Турци“, рекли су. Помисливши да се ради о „режимским батинашима“, Фикрет је скинуо заставу да „избегне инцидент“. Краћи разговор који је ипак уследио, довео је до извињења неупућеног у симболику датог обележја.
Потоњи сусрет са „једним старијим човеком“ који је Фикрету упутио речи „само да те поздравим, тебе и Пазарце. Свака част и добродошли у своју земљу“, измамиле су му сузе, као и утисак да „Београд више није био само град протеста, већ и град подршке“. А зашто је она била потребна?
Добре комшије, али…
„Историјски мудри, Срби и Бошњаци су у Пазару одувек живели као добре комшије, знајући да ће многа царства и државе пропасти, а да ће они и даље бити упућени једни на друге“, објашњава Биберовић. Како је слога народа (или грађана, за коју се дефиницију овај активиста залаже) увек претња за диктаторе, Милошевић је деведесетих прошлог века стао да креира заваде, на основу религијске „поделе“.
Александар Тутуш: Српски графити и бескућно право – Кад се војска на Косово врати
Из тог периода (не) памтимо обруче војске око тог града на реци Рашка, као и терор паравојне Арканове Српске добровољачке гарде што је сејала страх међу Бошњацима. Разна су зверства овде почињена, укључујући и убиства. Починиоци су кажњени млитаво или никако, што је била јасна порука нове, демократске државе.
Политичка реакција српског дела Санџака на општи пораст национализама у претходном периоду, била је опортунистичка, па је Сулејман Угљанин формирао Странку демократске акције (СДА), где је испрва био и Расим Љајић. Као заговорник приближавања Санџака Србији, уместо БиХ, за шта се залагао Угљанин, Љајић је основао Санџачку демократску партију (СДП), „блиску владајућој клики у држави“. „То је Љајића учинило господаром нашег града за вакта свих престоничких политичких вођа, па и Александра Вучића“, слажу се сви упитани.
Својим „вештим потезима“, Вучић је изрежирао фарсу да се глас Бошњака тобоже може чути преко два министра, неколико државних секретара и низа саветника бошњачке националности, а да се опозициони тонови скроз заглуше.
Праву опозицију тако представља само Грађански покрет Санџака, који предводи Един Зећировић, одборник у парламенту Новог Пазара, али се и њему спочитава некадашње чланство у Странци правде и помирења (СПП), јер њу води „Вучићев пулен Усаме Зукорлић“. Зећировић не паше добром делу тамошње јавности ни као бивши државни секретар, изабран 2016. испред Бошњачке демократске заједнице Санџака (БДЗС), иако се с те функције повукао још 2020, прозревши Вучићев „имагинаријум“.
Тек дизањем џеве на сваки предзнак корупције, као и, ономад, првостепене осуђујуће пресуде на име прозивки људи блиских власти за прекрајање изборне воље из 2023, почиње се са препознавањем опозиционог потенцијала Зећировића. Тако бар вели народ преко својих „представника“, а саговорника Радара.
Јер, Пазар је мала средина, од свега око 110.000 становника, који нужно памте и најмању „мрљу“ у било чијој биографији. Стога је и гласачка структура чудна, те, иако већина Бошњака „не трпи Вучића“, на изборе се „слабо излази“, „уз извесност да ће гласови бити опљачкани преко Вучићевих бошњачких пајтоса“, како веле наши саговорници. Немајући алтернативу међу локалним „својима“, Срби опет гласају за СНС и СПС.
Зато није чудно ни то што је он новопазарски почасни грађанин. Да ли ће то и даље бити, зависи од успеха предлога да се та одлука поништи, донетог на првом збору Новопазараца, 28. марта увече.
Сад, усред претпоследњег дана месеца поста – рамазана, огромна већина локала не ради, па се састанци са новинарком Радара нижу у ресторану хотела Врбак, интернационалније окренутом, али и готово празном.
Кад се приближи ифтар, први оброк после сумрака, означен хицем из топа код куле на тврђави Бедем, град ће постати кошница, да би убрзо поново опустео, повлачењем грађана у своје домове. Зашто? Па, овде су Бошњаци већинска нација, у односу 80 према 15 одсто Срба.
Божић против Бајрама
Е сад треба објаснити већинским игнорантима, генерално гледано, да појам Бошњак обавезно не значи припадност исламу, премда је преименовао Муслимане као један од конститутивних народа СФРЈ, по Уставу из 1971. Усвојен званичним устројавањем демократије, термин је трпео последице изостанка консензуса у разумевању.
Отпор према овом појму испољили су и појединци из САНУ-а, спречавајући да се у РТС-у оформи редакција на босанском језику, уз тврдње да „он не постоји“. Идентитетски махом прихваћен у Санџаку, појам „Бошњак“ и даље ствара збрку северно од Рашке, што је опет згодан терен за разне инсценације.
Пример томе су прошлогодишњи Божић и Рамазански бајрам, који се у Пазару третирају као акција и реакција. Тако је колоном камиона са разапетим српским заставама кроз центар града, насељен махом Бошњацима, и уз звучну пратњу трубљења, обележен хришћански празник мира, да би три месеца касније, за Бајрам, био организован сличан „циркус“, надомак насеља Шестово, које углавном Срби настањују. А то се никад не би десило да се народ питао, тврде упућени.
Зато је један од најважнијих домета студентских протеста, поред „унијаћења“ народа, то што су потврдили унутрашњу слогу Пазараца. Добро је и то, Пазарци сматрају, што је Србија схватила да постоји државни универзитет и у овом граду, иако скројен непотистички, „као прћија уже и шире фамилије Долићанин“, како открива Енес Џоговић, студент економије.
Блокада ДУНП-а
Јер након смрти Ћемала Долићанина, првог ректора, ту позицију је заузела његова ћерка Зана, запошљавајући само своје рођаке, а професоре са стране, махом пензионере, „држала на уговорима“. Због небриге о едукацији, многи департмани изгубили су акредитације, па су се студенти коначно побунили. И опет би били забашурени у поплави централнијих догађаја, да им није била искључена струја тог 26. јануара, кад су блокирали зграду Универзитета.
Солидарност, карактеристична за омладинске протесте, повукла је низ подршки академаца широм државе. Још већу пажњу широке јавности привукло је присуство Зане Долићанин у Ћациленду, као једине од универзитетских ректора.
Самим Пазарцима био је откровење наступ Давуда Делимеђца, студента београдског ФПН, у емисији Утисак недеље, када је своје суграђане задивио „памећу и елоквенцијом“. Тако се вратио понос на сопствене учене главе, и постигнут још један успех актуелног таласа побуна.
Локално, иако од универзалне важности, битни су и захтеви који су придружени на она четири основна, од којих је први – да се над ДУНП-ом успостави принудна управа, да би се раскринкали „корупцију и непотизам“ на том универзитету. Ревидирање пресуде Београђанину који је у марту 2019. усмртио младог Новопазарца Ернада Бакана, на пешачком прелазу у Земуну, и за то добио само 17 месеци затвора, такође скреће фокус на овдашње (не)прилике. Заједничке свима, како наглашавају саговорници Радара.
Премда је управо корупција најопштије зло, у Пазару оно је ипак „посебно“, они су готово једногласни. Одвајкада, „све потребе грађана подмиривале су се у четири ока“, сведоче. Договори би се прво завршавали дуговањем услуга, да би се оне касније уобличиле у класичан мито. У берићетне трансакције ушле су и факултетске дипломе, чиме је „уништен корективни фактор друштва“, Зећировић запажа.
Тај се рецепт потом примио и у остатку Србије, јер јој Пазар дође као експериментална лабораторија. Сходно њеној величини, те вишку страха и опреза, завладало је лицемерје. „Зато није чудо што су овдашњу побуну повели дошљаци из Јагодине и Рашке“, примећује Емир Тутић, уредник и новинар портала 020 медиа.
„Крвава“ река
Истом колоплету веза може да се припише и мањак интересовања грађана за први протест у Пазару, 29. новембра. Свих осам активиста стало је у Тутићев кадар, јер остали су „ваљда мислили да су Вучића Срби поставили, па они треба и да га макну“, како Биберовић додаје.
Слично је било и недељу касније, да би грађански протести ојачали придруживањем студената, па средњошколаца, отпорнијих на притиске режимских медија. На највећем скупу до сада 24. јануара, изведен је перформанс бојења улаза у зграду Суда – у црвено.
„Кад је сутрадан комунална служба боју опрала, тротоаром као да је текла река крви, симболишући кивност народа на рад институција“, Тутић запажа. За набрајање коруптивних радњи, или оних мимо здравог разума, потребно је далеко више места од овог што нам је на располагању. Чак и ако се држимо само међунационалних односа, као главне алатке власти за креирање тензије, поменућемо само несразмеру у броју Бошњака запослених у установама под републичком ингеренцијом. Обрнуту у односу на демографску статистику.
Ко је Србин, а ко Бошњак, није се бројало на првом збору Новопазараца, уприличеном у прошли петак, како рекосмо. Одржан је на летњој позорници, у близини Синан-бегове џамије. Па док хоџа учи теравија намаз, карактеристичан за рамазан, што се чује из звучника, стотинак грађана се просвећује гледе правила организације зборова.
И нико никоме ту не смета, да би се између осталих донела одлука да се Вучићу укине статус почасног грађанина. Како тај предлог ипак мора да прође више инстанце, примерена је опомена Зећировића да „крхком добру, на које нисмо довољно спремни, ипак прети осведочено зло, које не посустаје“.
Стога ћемо 12. априла сви бити на испиту, поручују новопазарски студенти. Нови протест, заказан за тај датум у Пазару, показаће прави степен кохезије, која се дала наслутити из горе изреченог, али и дочека студентске пешадије у маршу по Србији, као и присуства овдашње омладине на свим великим протестима, па и у Београду. Зато, бујрум у Нови Пазар, али не искључиво због мантија и ћевапа, већ и ради солидарности. И заједничке жеље за истинском слободом, како Пазарци истичу.
Извор: Радар
