Пише: Драган Великић
Мало који писац самим својим именом изазива такву позорност и усплахиреност у јавности као Петер Хандке. Парадокс је да се за њега везују скандали још од прве појаве на позоришној сцени са драмом Псовање публике пре тачно шест деценија, и да та тензија, која повремено прераста у медијску буку, не престаје до данас. Уследио је роман Стршљен писан током боравка на Крку. Прво иностранство Хандкеу била је Југославија.
„Због тесне повезаности дела и живота, и схватања књижевности као инструмента самоспознаје и спознаје света, Хандке је од свог живота направио предмет свог дела“, каже Катарина Рорингер Вешовић у уводу књиге Призивање мира у буци света (Архипелаг, 2025). Није претерано рећи да је ауторка исписала текст који превазилази границе научног рада, да се прошетала опусом једног од најзначајнијих светских писаца, и испричала причу о тридесетак романа и исто толико драма. Резултат је и водич, и трезор, али и поема о Хандкеу.
Савесно и темељно се ауторка подухватила тумачења Хандкеовог књижевног света, успевши да обухвати и повеже не само најважније сегменте тог грандиозног дела већ и оне наизглед споредне токове. Да у Хандкеовом односу према књижевности препозна дах Јунговог учења, тежњу ка унутрашњем развоју чији је смисао у томе да појединац упозна самог себе. „Као и код Јунга, сопствени раст подразумева уједно да човек својим постојањем, или делом које ствара, подстиче друге људе на исти пут, а ти други људи су читаоци“, наводи ауторка.
Хандке је писац изузетне осетљивости. Његов филигрански стил у речи претвара дисање света, свеједно да ли описује заостале капи на конопцу за веш после кише или Сезанову планину Сент-Виктоар у Прованси, да ли ослушкује шапат Анђела у берлинским становима или исповест Дон Жуана. Писац тишине, епског замаха и лирске тананости, ослушкивач ствари и појава, маг језика који исписује властиту мапу света.
Призивање мира у буци света: Филмови и цртежи Петера Хандкеа
Укинувши „терор“ догађања и чврсте оквире приче, Хандке није низао фрагменте досаде, већ је захваљујући изузетном сензибилитету ослушнуо брујање тишине и варљиву непокретност. Хандкеов стваралачки поступак веома подсећа на Сезанов: лагано таложење нових слојева на неку основу. А то је баш поступак природе: рад мора или ветра. Дуги часови у природи претварају уметника у осетљив инструмент који открива вибрације невидљивих сила.
„Сваки поједини тренутак мога живота у повезаности је са сваким другим без вештачких спојева. Повезаност је непосредна, само је морам слободно измаштати“, каже Хандке и наставља да у свакодневним појавама тражи онај непропадљив облик. „Стварност књижевности начинила ме је будним и критичним за стварност стварности. Она ми је разјаснила мене самог и оно што се око мене дешава… Зато што сам схватио да се могу променити кроз књижевност, да тек кроз књижевност могу да живим свесније, убеђен сам да и својом књижевношћу могу да променим друге.“
„Мисао о миру и чежња за миром су звезда водиља која се провлачи кроз целокупно Хандкеово дело“, закључиће ауторка. И додаје: „Човек је све више усамљен и издвојен у односу на друге, види само себе и шта га од других раздваја, не поштује другог човека и у сукобу је са њим; изнутра га растржу противречности, на ивици је деструкције или самодеструкције. Он више не поштује ни природу, ни живот; насиље је његова свакодневица, а мир само пунктуална појава. Љубав је изузетак… Не постоји моменат свести о томе да је живот вредност по себи, било да је посреди човек, животиња или биљка, да га треба штитити и радити на његовом расту, а не затирати и уништавати.“
Извор: Радар
